Сећам се једног догађаја који се десио још док сам био млад богослов. Спавали смо у соби, сви покривени, ми млади богослови, један поред другог као какве сардине, а ноћ је била предивна, као на некој обали мора. Прозори су били отворени, виделе су се звезде, амбијент који је подсећао на оне вечери из Хемингвејеве књиге „Старац и море"; заиста, једно предивно вече.

Ми, дечурлија, као по обичају, нисмо могли дуго да заспимо; чаврљали смо као и што би и сва деца радила у том узрасту, немирна у соби, мада сам се ја већ у то време већ дубоко занимао за „Исусову молитву" и био тотално опседнут њом, а говорио сам је тако да нико није могао ни да примети да је говорим. Док би се сви смејали или дечачки расправљали, ја сам поучен књигама Светих отаца у којима има пуно поука о овом умном делању, говорио молитву у тајности, како је и сам Господ поучавао: „А ти пре него се помолиш, ући у своју клет и помоли се Оцу свом тајно, а Отац твој ће узвратити теби јавно." Посебно сам волео поуке презвитера Јерусалимског Исихија, поуке из „Добротољубља", поуке руских светих стараца и књигу „Разговори духовног оца са страником". Те књиге су ме чиниле радосним као мало дете, што сам и био, али због тих књига сам начисто запостављао учења и друге таленте од Господа дате за учење и читање, за изграђивање Цркве. “Видиш, како морамо све таленте да умножавамо као што ти стално причам, тако и ти, немој да зеваш и да ти ум лута тамо-вамо, све што је Господ дао мора да се умножава.”

Насмејах се на ове старчеве речи, старац је знао да буде пуно шаљив. Старац је затим мало заћутао, као да је заборавио о чему смо почели да причамо док смо шетали око Саборног храма у манастиру, а ја сам се трудио да упијем сваку изговорену реч и сваки тренутак. Дан је био прекрасан, један од оних прекрасних пролећних дана када све буја, дани који наговештавају цветање липа. Пролеће је уистину најлепше годишње доба, доба Христовог Васкрсења, а човек се изистински труди да сваки секунд овог доба, сваки секунд дана, посебно у мају, задржи вечно у уму, бујање лишћа, зеленила и тај мирис, ох посебно тај мирис липа. „Оче нешто се започели", подсетих старца.

„Ах да, тај догађај. Ради се о једном искушењу које сам добио тада од демонских сила. Видиш, демони, пали aнђели, су веома зли и лукави и долазе само као допуштења, а не као сила којој нико не може ништа, они нама не могу ништа док не дамо свој пристанак, а борба се одвија у мислима, у духовној сфери."

„Оче, а каква искушења имају они који нису православни, обично су велике расправе међу богословима, да ли њих нечастиви нападају више или мање него нас?", направих једну скоро па непотребну дигресију и намах се покајах што сам прекинуо старца у говору, али старац је показивао велико смирење и није га дало ништа збунити.

„Онима којима је више дато од њих ће се више и искати. Наравно да имамо већа искушења, али имамо и већу благодат, тако да немамо баш пуно оправдања. Имамо огромну силу и благодат, које се демони боје. Демони се боје те силе, боје се и сваке добре мисли, боје се светог Крста, молитве, свете водице, сваког доброг дела и радости, љубави и заједништва, а највише светог Причешћа које сатире демонске силе које су специјализоване за страсти, сваки демон за посебну страст, грех. Свака демонска страст има своју лажну боју и мирис којом демони зраче, односно то је заправо смрад, а не мирис, као што и свака позитивна, несебична, делатност, молитва, благодат, садржи посебну нијансу боје светлости Духа Светога. Благодат Светог Духа је саткана од свих боја дијаманата који постоје у природи које се невидљиво преливају унутар беличасто плавкасте боје. Знаш, страсти су енергије душе које су нама дате од Бога да их обожимо, односно свака страст, енергија је дата за изграђивање Тела Христовог. Гнев нам је дат да се гневимо на неправду, демоне и зло, љубав према супротном полу за једно онтолошко несебично изграђивање у заједници којом иконишемо самог Творца. Нечастиви је успео нас да убеди да те страсти окренемо према себи, да их осебичнимо, убацујући нам његове помисли, страсти, учећи нас да будемо егоисти: уместо дарежљивости себичност, уместо да славимо Творца и једни друге безглаво славољубље, те данас имамо што имамо, а термин „страст" користимо обично за нашу огреховљену, егоистичну природу, али та реч има заправо дубоки смисао. Страст на старословенском значи страдање, тако да од нас зависи хоћемо ли користити енергије душе за једно страдање и жртву за ближње, за заједницу, Христа или страдање за себе, своје себенце, своје егоистичне прохтеве. Једно је страдање за Вечни Живот, а друго за вечну пропаст."

„Поменусте лажне боје, па како је то могуће?", питах старца са великим чуђењем, истовремено и дивљењем. „Могуће је, то је лажна светлост, лажна енергија, све код демона је тама и лаж, али они то представљају као светлост, као боје, него да наставим са причом, ако будеш читао житија Блажене Теодоре о митарствима и бојама којим су демони „закриљени" иако ја баш и нисам присталица да се хришћани плаше и читају о митарствима, тамо ћеш наћи баш оно о чему ти говорим."

„Наставите оче и опростите за упадице", старац је опет направио малу паузу док смо ми лагано облетали, корачали, око храма као некакви старогрчки философи који су знали баш овако да дискутују и разговарају једни са другима. Облетали смо око храма као планете око Сунца. Сунце је био храм и у њему Христос, Сунце Истока.

„Једне вечери се десило нешто изузетно и запрепашћујуће за мене", наставио је старац. „Сви су спавали, сем мене који сам говорио Исусову молитву у месецом осветљеној соби. Када се одједном појавила нека црна магла, као некакав рој ситних инсеката испред мене, рој црних ситних буба или ситног тамног песка, који узима облик каквог великог шишмиша. У први мах нисам био свестан тога шта је то, посматрао сам са чуђењем док та црна сабласна магла није као кроз какав левак почела да лети у срце мог доцимера који је лежао поред мене. Црна сила се као кроз левак, у једној тачки, спустила у срце мог доцимера. Он се пробудио, погледао ме, и онако бесно, крвавих очију, ударио ме песницом опсовавши ме и наставио даље да спава. Та ме је ситуација запрепастила и ја сам постао свестан рушилачке силе демонске и тога да је свака зла мисао, свака машта, у ствари демон.

Тај богослов је био веома добар младић, али прилично острашћен, свађалачког менталитета, вечито незадовољан и гневан и Господ ми је овде показао да над егоистичним и острашћеним људима, демон има силу, има силу да спроводи своју вољу и пакост. Је ли видиш, свака зла мисао и свака зла машта долази од злих духова и јесу зли духови, над њима материјални закони овог света не важе и може много злих духова да борави у једном човеку. Сетимо се Јеванђељске приче о Гадаринском мученику?!"

Од ове приче ме је подилазила нека језа, али отац је знао и да веома орасположи човека. „Али не брини, Господ је јачи од сваке силе. Какву само силу имамо ми православни, па то је невероватно! Немој се бојати! Господ је то допустио мени да се деси, да би ти пренео људима, да људи виде колика је сила демонска, ако је пустимо унутар себе. Свака лоша мисао је демон, свака себична мисао, свака мисао пуна мржње. Зато морамо бити обазриви, пазити на ум, трудити се увек да имамо позитивне и добре мисли, мисли пуне љубави и доброте, редовно се исповедати, имати и мала молитвена правилца и свагда се сећати Господа!"

„И бити са Њим увек на Литургији...", надовезах се и ја цитирајући старца. „Наравно, без Литургије нам нема живота, без Тела и Крви Његове", настави отац. „О, како је то важно, кад би само знали, а колико само шетамо поред Цркве, поред храмова, шетамо поред Христа, а Христос нас зове и зове да му приђемо. Многи људи мисле да је у индивидуалности суштина и практикују своју индивидуалну побожност, мислећи да је то довољно, изговарајући се тиме да на службе иду и људи за које они сматрају да су лоши, бивши комунисти, како од њих не могу да уђу у Цркву и тако даље: Приђи Цркви човече, па ће због тебе Господ чуда да учини!"

„Како убедити оче такве људе, да приђу Цркви, односно богослужењима, да чешће буду на Литургијама?"

„Само својим личним примером и молитвом, радом и причом, али не наметати се, само онда када човек осети потребу, односно призив за то. Без примера ништа, примера живота".

„Оче, опростите што наваљујем оволико са питањима, зашто се каже да некрштене душе не могу ући у Царство Божије, а несумњиво има добрих људи међу њима?"

„Одлично питање! Нико ко не прими Духа Светог, не може ући у Царство Христово. Крштењем се наша душа, а самим тим и тело, облачи у хаљиницу, огртач светлости, којим постајемо пријемчиви за обожење за већу благодат, за сједињење са Богом. Ту хаљиницу, тај огртач су први људи уништили, изгубили, првородним преступом и временом постали непријемчиви за Царство, а нико без те хаљинице не може ући у Царство Божије, јер управо та светлост, та благодат, чини могућим наш улазак, односно чини могућим наш живот у Христу. Без те хаљинице сваки човек, свака душа би горела у Царству Божијем и била у пакленим мукама после смрти. Грехови, егоистичне страсти, демони, уништавају ту хаљиницу у нама, претварају је у таму, јер чим се човек окрене себи, окреће се тами, јер је из таме, ништавила и настао и ако се човек не покаје, не добије опрост и зацељење Духа Светог, не може да уђе са душом у привремена Небеска насеља и да са Христом и Свима Светима радује бескрајном радошћу и да дође на облацима са Христом, него је у паклу огњеном, јер светлост Духа Светог и њено дејство је реалност после смрти: праведнике радује, а људе без свадбеног одела, хаљинице, пржи и зато људи без свадбеног одела одлазе у таму. Добро, људи који нису хришћани и нису могли да дођу до Христа, они ће по представљењу, верујем, бити крштени од Ангела Божијих јер, као што сам ти једном рекао, на Литургији се молимо за цели свет и носимо крст за цели свет, да се сви спасу. Без Литургије нема спасења, Литургија је дажд за цели свет, а ми православни хришћани смо со свету, учествујемо у спасењу света заједно са Христом!"

„Предивне мисли оче, дај Боже да се спасу сви добри људи на свету. А да ли је могуће оче икако спречити искушења, зле помисли?"

„Не никако, искушења долазе, или по Божијем допуштењу или ако их сами тражимо, али помисли не можемо спречити да долазе, оно што можемо спречити јесте да уђу у наш ум, да не пристајемо, да их одбијамо, а оне се најбоље одбијају молитвом, именом Исусовим и добрим мислима. Ако се лепе за нас и ми не можемо да се одбранимо, онда се хватају за нешто, неки мали его, онда морамо бити истрајнији, смиренији. Није ваљда да се опет лепе неке мисли за тебе? Орасположи се, радуј се и не падај у унинија, човек мора да одбија и негативна душевна стања, тугу, депресије. Униније и депресије највише нападају нас монахе, али и младе у данашњем свету. Ово су деценије депресија и бесмисла. Човек мора да нађе смисао, у љубави, у раду, да се осећа оствареним, да буде креативан. Млади се предају безнађу, све их се више дрогира, ко их је убедио да у томе има креативности? Дрога је најприближнија оној библијској причи о Адаму и Еви и паду првих људи, она је као „Дрво познања добра и зла" где нечастиви говори: „Узми, отвориће ти се видици, открити знања, бићеш као Бог, који зна и оно сакривено, биће ти као у Рају". Је ли видиш како је лукав нечастиви и уместо да добију знање, млади се уплићу у замку безнађа и смрти. Млади би требало да се предају стваралаштву, да раде на себи, они који су призвани да уче да уче, да се изграђују у Христу чији лик носе, да буду праве и квалитетне личности, да слушају и поштују своје родитеље и наставнике и да беже од лажи, коцкања, дрогирања, безнађа. Нека нас Свеблаги Господ сачува од невоља које долазе, нека сачува покољења од свакога зла, нека се Његово Тело изграђује, нека се пуни Царство Божије, да и ми са Светим Апостолом и Јеванђелистом Јованом радосно узвикујемо: Маран Ата, дођи Господе!"

„Маран ата - дођи Господе!", узвикнух и ја са старцем радосно!

Иван Миладиновић, теолог-вероучитељ