„Сањао сам један сан“, кренуо је старац Исихије са причом док смо јели шљиве на клупици, било нас је неколико који смо слушали мудре речи старца у порти манастира тог поподнева.
„Седим тако у соби и молим се, кад оно дође Папа у собу. Да, баш Папа, поглавар Римокатоличке цркве и окрене се ка иконостасу и крене да се моли према Христовој икони Пантократора, нашег хиландарског, а ја јасно видим како је Христос присутан на икони као жив, али се не смеје, озбиљан је. Папа крене да се моли, одушевљен неким нашим лепим молитвама, драго му је што је у соби код мене, говори неке дирљиве молитве да се и ја зачудих, али је Господ и даље био озбиљан.
Па тако кренемо заједно у шетњу вани и ја питам Папу: „Зашто ви не дозволите вашим свештеницима да се жене него имате такве проблеме педофилије и хомосексуализма?“ Папа се правио да ме не чује и наставио са неком причом одушевљења према нама православнима, али ја понових исто питање и онда он рече: „Биће, биће, имамо ми то у плану, него проблеми....“ и ја видех да од тога нема ништа и да никад неће да се промени било шта.
Папа паде на колена у блато, на земљу, да се моли за цели свет, да ли лажно или искрено не знам, а у том тренутку Господ стаде крај мене, сувише озбиљан, као са иконе Пантократора хиландарског и посматра са мном овај призор. Папа сав у заносу и радости крене из радости у неко дивљачко пировање, па се то претвори у демонску рику и поче да се вије лево и десно по ваздуху, са лицем које му се наружи и претвори у демонско, а ја се поново зачудих и осетих да он не може далеко молитвом да „добаци“ и да направи отклон који би га довео до истине, до Православља, до Христа.
Када видех ту сцену мени беше жао па питах Господа: „Зашто римокатолици не могу да истерају демона из човека?“, јер јасно видех да је демон у њему и да се мучи, а Господ ми одговори: „Зато што не стоје у истини“. Јел' видите, како је слатко наше Православље, дивно и истинито?! У Православљу је истина и Христос је у пуноћи у Православљу и да не смемо да попуштамо ни за милиметар, можемо имати дијалог са инославнима, али не попуштати у истини“.
„Оче, а да ли могу да се спасу римокатолици и протестанти?“, питаше један богослов који сеђаше поред нас. „На нама није да о томе мислимо, него да се молимо за цели свет и да се сви спасу и да светлимо Христом, јер нико није бирао где ће да се роди, па ни ми. Нисмо ми заслужни што смо православни, нити они криви што нису. На Светој Литургији се молимо за цели свет, Литургија је благодатна дажд за цели свет, а православци су ти који држе свет. Сатана се упиње да уништи Православље, да спречи Свете Литургије, јер свака одслужена Литургија том непомјанику квари планове. Да није Свете Литургије и Православља, свет би потонуо у таму, јер Православље јесте сам Христос. Ја верујем да Господ награђује све људе на планети, све хришћане који му се искрено моле, али не добијају сви Христа у пуноћи, не причешћују се сви. Причест се даје само православнима“, рече старац.
Исти богослов постави још једно питање: „Опростите оче, а зар није Христос рекао да само они који се причешћују имају Живот Вечни?“ „Тако је младићу, али ја верујем да смо ми православни на крсту за цели свет и да кроз нас Господ даје благодатну дажд оним праведним људима који нису православни. Било би апсурдно да Господ кажњава оне које нису православни, а нису криви што су се родили у другим верама, или им околности не дозвољавају, или ми нисмо достојни у позиву, не зрачимо примером, заједницом, љубављу, да их привучемо. Много ту има питања. Наше је да се молимо и причешћујемо и носимо крст, прво за наше ближње, па за цели свет. Постоји пуно дивних људи, хришћана, на планети, који нису православни. Зар није Свети Апостол Павле рекао:“ Ако умом исповедамо да је Господ Исус и срцем да је дошао у телу, умро и васкрсао за нас, бићемо спасени?“
Господ је Љубав и Креатор целог света, са својим Оцем и Светим Духом и жели сви, али апсолутно сви, да се спасу, јер је сваки човек Његова креација и икона Његова, створен по лику Божијем. Да ли то разумете?! Велик је наш призив и велика Слава православних, али и велика и одговорност. Радујмо се што смо православни хришћани и будимо достојни тог позива, ради наших ближњих и ради целог света и ради нас самих, да цели свет види где је истина и прослави Оца нашег Небеског, да цели свет види истину и лепоту нашег православља, а прво ми Срби, који нисмо ни свесни какво благо поседујемо.
Нека би нас молитвама Мајке Његове, Светог Саве и свих Светих, Господ све унедрио и све увео у Своје Царство непролазно, како је говорио Свети и дивни румунски старац Клеопа: „Срби, Рај вас прогутао!“, да Рај прогута све људе на свету, а Рај јесте Христос!“
Теолог, Вероучитељ, Иван Миладиновић