Руком ранохришћанских писаца забиљежена је сљедећа анегдота - једном приликом, Диоклецијан, величанствени август и његов цезар Галерије, надређени и подређени у источној половини Римског царства у вријеме "тетрархије" (крајем III и почетком IV вијека Христове ере), позвали су на царски двор у Никомедији или Антиохији (податак није сигуран) неколико ХАРУСПИКСА, да би извели један пагански ритуал.
Сад, харуспикси су били један специфичан свештенички ред у римском паганству; насљедници и баштиници веома старих култова који су водили поријекло још из времена Етрураца, а остали су познати као ненадмашни прорицачи будућности који су тајанствене поруке о будућим догађајима читали из утробе жртвованих животиња. Најомиљенији објекат за посматрање, којом приликом су доживљавали своје визије, била им је животињска ЈЕТРА, а најомиљенија жртвена животиња - црна овца или још боље - потпуно црни ован. Овакве животиње није било уопште лако пронаћи тако да је комбинација у којој се жртвује једна савршено црна овца, да би из њене јетре затим судбину читали неки вјешти харуспикси, била она најбоља комбинација, и просто се подразумијевало да ће визије бити јасне а пророчанства недвосмислена.
Десило се како рекох, да су неким значајним поводом, величанствени август и његов цезар довели на императорски двор неколико врхунских харуспикса. Ови су жртвовали идеалну жртвену животињу, расјекли је и са занимањем јој осмотрили утробу.. Чекали су да угледају неке знаке, да доживе неку визију, да их дотакне свјетлост спознаје будућности, или барем неког одбљеска прошлости за који су знали само величанствени август и његов цезар - али УЗАЛУД. Никакав знак нису разазнавали, и никакве визије није било.
А онда су поновили жртвовање. Расјекли животињу. Посматрали.. И - ништа. А затим поново исто то, са истим резултатом.
А онда су харуспикси подигли поглед, и њихов поглед се зауставио на групици "запослених" у императорском домаћинству који су били хришћани. Како су ови хришћани вјеровали у једнога Бога - Свету Тројицу, и били истински одани своме и нашем Спаситељу, а пошто су у исто вријеме били обавезни да као слуге величанственог августа Диоклецијана присуствују том паганском обреду, они су - како је хроничар забиљежио - непрестано "руком чинили у ваздуху знак крста" (ово је прво свједочанство, колико је мени познато, да су се хришћани крстили руком), у жељи ваљда да се заштите од нечистих сила које су судјеловале у том обреду.
До тог тренутка ужаснути изненадним губитком својих моћи, харуспикси су - као "писмени" људи за духовне појаве и поднебесни свијет - одмах схватили да је управо тај покрет који су чинили хришћани, на неки начин био одговоран за њихов спектакуларни неуспјех да ураде оно у чему су били мајстори, па су за свој неуспјех одмах окривили те хришћане. Међутим, колико ми је познато, ови хришћани у том тренутку нису претрпјели теже посљедице због свог поступка, али је то што се десило привукло пажњу двојице римских савладара.
Убрзо се објелоданило да тај случај није био усамљен, већ да су извјештаји од разних паганских свештеника широм Империје говорили у суштини једно те исто - да само постојање хришћана, и оно што су хришћани радили на својим "окупљањима недјељом", на неки чудан начин "поткресује" моћ ових свештеника, која је иначе била РЕАЛНА. Не треба да заборавимо - пагански свештеници нису били било какви преваранти, већ су оперисали с реалним поднебесним силама. Међутим "оно што су хришћани радили недјељом" - појело је њихову до тада неприкосновену моћ. Схвативши то, ухватио их је страх, па су због тога широм Римске империје тражили од власти да реагују, да своју оштрицу усмјере против хришћана.
Недуго затим, Диоклецијан август и његов цезар Галерије, упутили су једно важно питање чувеном Аполоновом пророчишту, да би донијели неку важну политичку одлуку. Одговор пророчишта их је пренеразио - одговорено им је (парафразирам) да "божанство не може да им одговори јер његову пророчку моћ спутавају праведни (или правда) на земљи". Ово "правда" или "праведни" је непогрјешиво протумачено као ХРИШЋАНИ, и брзо затим, као одговор на тај повод, почињу по злу запамћени Диоклецијанови и Галеријеви велики прогони хришћана..
Пагански свештеници су суштински БИЛИ У ПРАВУ. Њихову моћ је заиста поткресало "оно што су хришћани радили недјељом", па чак и када би се - онако безазлено крстили, као што то и данас чинимо, када видимо или чујемо за нешто грозно и гадно. Јер та окупљања су биле литургије, а на њима је дејствовала као што дејствује и данас, једна сасвим другачија, и неупоредиво моћнија Сила, од оних са којима су оперисали на примјер - харуспикси. Та иста Сила их је тукла и на "њиховом терену", чак и када би се обични, прости хришћани само прекрстили.. И те како дакле, има смисла и литургија и сам знак крста којим се оклопљујемо, и није никакво чудо да су пред тим знацима крештали, вриштали, пиштали и цврчали од страха сви демони и демонске силе оног времена.
А у вријеме данашње, када траје расправа огромне већине на једној, и једне агресивне, добро организоване и из једног центра финансиране мањине на другој страни, о споменику Стефану Немањи и оправданости или неоправданости његовог постављања у Београду, чини ми се да сам тај споменик почиње да свједочи, сам за себе, и тиме гура јалову расправу о кичу, естетици, идејном оквиру, стилу и сл, у други план.
Једноставно, не могу се отети утиску да у тренуцима када у одемоњени и богоодступнички анти-београд долази велики споменик највећем државнику и уз то светитељу српског народа, у силном страху поново цврче, креште, шиште и пиште све демонске силе које су претходних деценија покушале да преметну Богородичин град у његову супротност.
Не заваравајмо се - њима није ни до естетике, ни до стила; ни до урбанистичког склада ни до не знам чега трећег; њима смета - ОН. Као симбол, и као извор. Као "ghostbuster". Тако једноставно.
Смета им и она неочекивана мистична димензија коју се усуђујем да примијетим - да је Немањин споменик, допремљен да би био постављен управо на - како се чини - судбински одређеном мјесту, у коријену Немањине улице, дуж које се нижу зграде државних институција (државе коју је управо он успоставио), улице која се - нимало случајно - УСПИЊЕ - према платоу гдје се налази спомен храм посвећен његовом сину и највећем српском светитељу свих времена - Сави, симболизујући тако вјечно кретање Земаљске Србије према оној Небеској.
Да, није савршен. Сигурно да му се могу наћи разне мане и да има разне мањкавости. Међутим, зар не можемо да посвједочимо како споменик Немањи већ сада служи као ЕГЗОРЦИСТ, као "истјеривач духова" који од поганштине накупљене у посљедњих стотињак година, чисти главни град Србије и Српства, већ и самом најавом свога доласка? Зар их већ не пржи на врелом уљу, па се они сами проказују?
А шта би тек могло бити када коначно дође? А шта тек, ако бисмо редовно почели да се крстимо, молимо и одлазимо на литургије, односно - када бисмо заиста поново кренули да се успињемо путем који нам је Немања трасирао? Да се крећемо оном правом, а мистичком "Немањином улицом". Зар не би то био најснажнији егзорцист, наш "ultimate ghostbuster"?!
Ето, то њима смета.
И страх их је..
Драгослав Бокан
Извор: facebook.com