Добри наш апостол Павле, у својој Посланици Јеврејима, говори о вјери и њеној моћи, којом су старозавјетни праведници Богу угодили и омилили. Између осталог, вели свети апостол Павле, да ови јунаци вјере вјером побједише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима. „А други, због вјере своје, искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; камењем побијени, престругани, измучени, од мача помријеше.“ Са овим мученицима вјере, који све ове, и друге, небројене, муке, због вјере, претрпјеше, и „од мача помријеше, Апостол изравнава оне који, вјером, „утекоше од оштрице мача.“ О овима, првима (мученицима), говорило се, писало се, проповједало се а ја се, ево, усуђујем да прословим коју и о онима који „утекоше од оштрице мача“.

Нама, Србима, мислим, више него иједном народу потребно је, понекад, говорити и о мудрости бјежања испред оштрице мача. Својим усијаним главама и распаљеним наравима ми смо прије спремни – ма колико неспремни за то били – да сачекамо оштрице мача да нам се на вратове наше, свом силином својом, зарију. Сметнули смо с ума ону мудру, народну, да је врлина врлих „стићи и утећи и на страшном мјесту постојати“. Кроз свеукупну нашу повијест ми смо некако стизали и на страшном мјесту постојали али смо ријетко – што није случај са околним нашим комшијским народима – били мудри од невоље главу склонити и живот сачувати.

Ни до дана данашњега – што новија, трагична, збивања доказују – ми нисмо свој, несрећни, 27. март критички размотрили, преврједновали и некакву поуку извукли. Они, за које смо, 27. марта 1941. године, послове радили и за то стотинама хиљада људских живота платили, ти, дакле, који су на нашу наивност самозадовољно руке трљали, узратили су нам, само неколико деценија касније, бомбама и ракетама по нашим главама, и отровом над нашим башчама, њивама и ливадама; отровом од којег нам људи, у најбољој животној доби и снази, од неких чудних болести, напрасно умиру.

Размишљао сам ових дана, припремајући се за ову тему и мисли сређујући, шта би један Србин на Сотонина кушања узвратио, кад би га Сотона изазвао да он не смије са крила храма скочити. „Ти ћеш да ми кажеш – узвикнуо би Србин – па би се у понор, „јуначки“ винуо па макар се сав, у парампарчад, разбио.

Господ наш учи нас, и примјером својим показује, да се треба смирити, положај размотрити и према свакој ситуацији најсврсисходније се опходити. Прије свог крсног страдања, Христос је био у многим приликаам да пострада, али није дозволио да ико на њега руку метне, „јер још не бјеше дошао час његов.“ Свети апостол Лука свједочи да у једном моменту гњевни Јудеји истјераше Господа из града, „и одведоше га на врх горе гдје бијаше њихов град сазидан, да би га бацили одозго. Али он прође између њих, и отиде“. Није Господ срљао у своју смрт. Клицу живота Он је дубоко усадио у створење своје, човјека, и ту клицу живота и он је, оваплотивши се, у себи дубоко усађену имао.

Потресно је свједочење све четворице јеванђелиста кроз какве је муке и ломљења Гспод наш пролазио прије но што је крст свој претешки на плећа своја вољно прихватио. Тугује и тужи болно Господ и јада се својим најоданијим: „Жалосна је душа моја до смрти. И отишавши мало, паде на земљу, и мољаше се да би га мимоишао час, ако је могуће. И говораше: Ава, Оче, све је могуће теби; пронеси чашу ову мимо мене; али не опет како ја хоћу него како ти.“ И када је дошао час „да се прослави Син Човјечији“, опет Господ, посљедњи пут, исказује стријепњу пред крсно страдање своје и признаје да му је душа узнемирена. „И шта да речем – вели Он: „Оче, спаси ме од часа овога.“ Али када је ломљења своја прошао, Он страдање своје одлучно прихвата. „Али зато дођох за час овај“. 

Ако нам је суђено крст носити, морамо га прихваити али муку и страдање без нужде и смисла не тражити. Ношење крста мора да буде осмишљено и плодотворно. И Господ је, као што видите, сачекао час свој. Треба бити кадар стићи али и утећи, али кад до тога дође, и на страшном мјесту постојати.

Историја Цркве пуна је дивних свједочанстава о исповједницима вјере, страдалницима и мученицима. Но нису били ријетки случајеви да се пред страшном оштрицом мача поколебало, поклекло и чак од вјере одступило. И те, који су, по слабости својој, људској, устрашени, издали, мајчинском љубављу својом Црква је, опране покајањем, у своје материнско крило назад примала и љубав им своју даривала.

Јунаци имају своје мјесто у Цркви. На крви њиховој, мученичкој, Црква је саздана. Али исто тако, и они који су, у тајности, али тихо и постојано дјело Божије чинили, и они су свој допринос расту Цркве придодали. Благооразног Јосифа, који се, изгледа, није неком нарочитом храброшћу истицао, сјећамо га се по доброти његовој. И он бјеше ученик Христов, „али кришом – како свједочи за њега св. Јован Јеванђелист – због страха од Јудејаца“. Угледан, какав је био, једино се он смио усудити да стане пред Пилата и затражи тијело Исусово и Господа свог достојно сахрани.

И овом приликом не могу а да у сјећање ваше не призовем лик једног од највећих јерарха мученичке Цркве српске, на чију се мудру главу од Срба, успаљених, и на душеке меке изваљених, сручило највише псовки и погрда, лажи и клевета. То је велики наш патријарх, Герман.

Слушали смо га, често нас је, очински, савјетовао: „Иди мудро, не погини лудо“, говорио је. Са тим савјетом испратио је на ове просторе Владику нашег, подсјећајући га на Христове ријечи апостолима, о пастирима као овцама међу вуковима. И док су га прегријани Срби – чија дјеца – о унучадима да и не говорим – Бога на српском језику назвати не знају – оптуживали и блатили, он је, ходећи мудро, богословске школе отварао и многобројним младим пастирима Цркву освјежио, издаваштво црквено обновио и брод Цркве, у врло тешким и пресудним временима, сачувао и, на крају, природном смрћу, у дубокој старости, умро. Могао се, давних дана, јуначки залетити, страдати и, евентуално, отрован бити и Цркву српску без своје мудрости оставити.

Кад год житија светих читамо и себе према њиховој величини мјеримо, нађемо да смо много лаки. То мјерење може да нас поколеба и да помислимо да нема сврхе да се трудимо кад ни педаљ њихове мјере достићи не можемо. Но није тако. Нисмо сви исти. Некоме је дато више, некоме мање свега, па и храбрости. Као и према свему, тако и у овом случају; свако треба да узврати према дару, колико је примио.

Преподобни Серафим Саровски учи нас да се држимо средњега пута и да не узимамо на себе бреме које превазилази наше снаге. „Пашћеш, и непријатељ ће ти се наругати“, вели нам Преподобни. „Немојте се егоистички самоприсиљавати да чините више него што можете да чините – савјетује нас Старац Пајсије Светогорац – јер то само оптерећује (а не доноси никакву корист). Христос је отац њежни, а не тиранин: Он се радује нашем смиреном труду.“

Протојереј Василије Томић
Извор: vasilijeprotatomic.com