Стојмо у вери!

Историја ране хришћанске цркве обилује страшним примерима мучења хришћана али исто тако и предивним сведочењима непоколебљивости и њиховог мушког држања. Рани хришћани беху изложени сваковрсном страдању, но у овим Апостоловим ријечима налазили су снагу и охрабрење. Како, и у којој се мери, ове речи подршке односе на нас, хришћане овог доба?

13.04.2016. Аутор:: Пријатељ Божији 1

„Бдите, стојте у вјери, мушки се држите, снажите се“ (1. Кор. 16, 13) моли нас и бодри свети Апостол. Своју молбу апостол Павле упућује некако алармантно као да предстоји нека одлучна битка па је подршка и храброст и постојаност потребна.

Свети апостол Павле храбри хришћане свога доба. Њима је, заиста, предстојала велика борба и страдање. И многи од њих, на стотине и стотине хиљада, бише грозном смрћу поморени. ”Бијаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; камењем побијени, престругани, измучени, од мача помријеше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама. Они којих свијет не бијаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским.” (Јев. 11, 35-38)

Историја ране хришћанске цркве обилује страшним и грозоморним примјерима мучења хришћана и исто тако предивним свједочењима непоколебљивости и мушког њиховог држања. Рани хришћани бијадоше изложени сваковрсном страдању и они су у овим Апостоловим ријечима налазили снагу и охрабрење. Како, и у којој се мјери, ове ријечи подршке односе на нас, хришћане овог доба?

Свето писмо не би било свето, не би било Божија ријеч кад не би било актуелно за увијек, и за све. Тако сада, скоро послије двије хиљаде година, откако је Бог у уши апостолима открио што нам је за наше спасење потребно, ми налазимо себе у откривеној ријечи Божијој, како су се налазили и сви наши претходници, хришћани, на стотине година прије нас.

„Бдите, стојте у вјери, мушки се држите, снажите се (1. Кор. 16, 13) разумијемо да су упућене нама и да нам добро дођу да нас оснаже и охрабре на постојаност. Јер и нама, хришћанима овог одба, потребна је потпора као и свим другим хришћанима претходних времена.

Нас не бацају у арене разјареним лавовима, не распињу нас и не муче на грозоморне начине. Ми смо стављени на друга, лукавија и суптилнија, искушења. Демон је усавршио своју методологију. Увидјело се да је мучење било најбољи расадник вјере. Из сваке капи мученичке крви никли су кринови нових хришћана, мученика. Кад су хришћани најпрогоњенији били, онда су били најјачи.

Сада, међутим, ми смо стављени на пробе, да свједочимо нашу постојаност у вјери на нове начине. Ако се само мало окренемо око себе, видимо да се ту, око нас, води једна непоштедна борба, рат, за сваку људску душу. Све се ујединило, сложило у злу, и и окомило на оно мало праве вјере и правих вјерника, што је преостало.

Нови свјетски поредак – богоборни покушаји грешног човјека да са кугле земаљске потпуно Божију руку истисне, не бира начин и средства – а ни савезништва.

То на ширем, глобалном, плану у глобалном њиховом селу.

А на ужем плану, сваког од нас, појединачно, шта се ту збива? Отријезнимо се и видимо: све исто и још окрутније и перфидније. Све се устријемило да нам вјеру ишчупа и погази. На све стране, свим настраностима широко раскриљена врата, порушене све бране и преграде. Свако чудо само не Божије. Све што је морбидно, патолошко, болесно, добија сав публицитет. Од свега тога абнормалног, нормалан се човјек више не види нити је он коме интересантан.

По школама не уче нам дјецу моралу него неморалу. Кроз њихову популарну штампу, кроз брда папира и примамљивих слика, сервирају нашој дјеци начин живота и неки нестварни свијет, којим она, на сву срећу, никада неће моћи живјети. Они се, тобоже, чуде када дјеца ставе маске на лице, и пиштоље у руке, па пођу да робе и убијају, да би приграбили за себе оно на што су бестидно намамљена.

Примијећујете ли да ћете секташе разне – а има их на хиљаде којекаквих – чути на свим православним језицима укључујући и наш, српски, како сладуњаво, фразама и извјежбаним осмјесима, на телевизији, маме и зову у своја јата. Однекуд, они имају пара и добију вријеме на свим каналима. Хајде да пробамо ми, православни, па да видимо докле ћемо стићи.

И послије свега, свих искушења и свих насртаја на нашу вјеру, шта би нам могло да буде упутније и цјелисходније од Апостолове молбе и охрабрења да бдијемо, у вјери постојано стојимо, мушки се држимо, да бисмо трајали и истрајали, на спасење наше.

Протојереј Василије Томић



Komentari (1)

13.04.2016.

milosmilenkovic995

Од срца хвала фондацији на раду и залагању. Толико утеха се може пронаћи овде. Штета је само што је форум угашен.

Коментариши


Оставите Ваш коментар:

Ваш коментар је стављен у ред за преглед од стране администратора сајта и биће објављен након одобрења.