Страдање је нормално стање нашег живота на земљи. Тако нормално и потребно као што је нормално да једемо хлеб и пијемо воду. Благо оном ко то схвати и прихвати. Страдањем се наша благодат држи на крсту. Због нашег палог стања потребно је да буде тако. Природна својства палог стања људске душе су непокорност, самољубље, гордост... Ако би без разапетости на крсту уздржања и очишћења добили благодат - ми бисмо је у том палом стању користили на зло. Ко је непокоран, био би још непокорнији; ко је горд био би још гордији, јер би добио силу, а окренуо би је на зло (баш као што је сатана урадио), јер воља палог човека има семе зла у себи, семе непослушности, самовоље...; јер ум палог човека има семе гордости, самомњења, узношења, обмане; као што и срце палог човека има у себи семе самољубља, и непријатељства. Али, са крстом све се смирава!

И воља се повинује, и душа доспева у стање уздржања, и срце се очишћује и ум се погружава у дубље, јер човек постаје свестан своје ограничености, постаје свестан да та сила која живи у њему није он, него је то сила Духа Светог у њему.

Кад би добили огромну благодат, а кад је не би држали у смирењу страдањима, ми би се узнели у радости, па би доспели у прелест, или би постали ледени од горде охолости, или би у несмиреној ревности били тако самоуверени да нас ништа не би могло отрезнити. Све у свему, били би у обмани, у једном од разних стања обмане, јер би без крста доживљавали као да је та сила део нас.

Човеку се увек даје крст до крајњих граница његове моћи, докле он може да носи страдање, јер тиме он стиже до спознаје самог себе, ту додирне самог себе; онда зна шта је он сам, а шта је сила Божија у њему.

Крстом Бог штити човека

Страдањима Бог штити човека од обмане. И сваком је човеку заиста најтеже, јер сваки добија страдање по мери своје благодати до своје границе. Ми мислимо да је другоме лакше, јер не знамо колико он има снаге да трпи,а њему је то највише.

И заиста је најтеже и оно што је лако,и оно што је тешко по нашем спољашњем гледању, јер се страдања добијају по мери силе коју човек носи у себи, и по мери спремности да претрпи Христа ради. Кад Господ види да је човек спреман да пређе и преко те своје границе из љубави према Богу, онда нам додаје још већи крст, али и већу благодат. Духовни живот је једна витешка борба пуна лепоте и достојанства.

Што се срце и душа и ум више проширују да приме силу Божију, то је човек спремнији на жртву, па чак почне и да се радује страдању. А што више страда, више му Господ силе домеће, а њему се чини као да се он ништа не мења, јер је стално до крајње своје границе под оптерећењем. Као вага. Кад ставиш одговарајући тас, изједначавају се сказаљке са тежином онога што мериш. И све долази у равнотежу. Тако и кад се добије благодат, ставља се на другу страну тас страдања да би човек био у равнотежи и истини. Благодат је као бујица Неба у нама. Кад је сам човек држи у смирењу и чистоти онда он нема страдања унутра, у себи, јер га та благодат целог обухвата. Али онда има проблема од споља, јер та благодат иритира друге..

Ако су људи око њега смирени, они реагују на ту благодат поштовањем, љубављу и смирењем и спремни су да послушају таквог човека у сваком трену.

Али, ако су они у несмирењу, гордости, у ма каквом негативном стању, њих та благодат иритира. Благодат у том човеку код њих изазива разне негативне реакције: или доживљавају клевете тог човека, па сваку његову врлину виде као грех (нечије достојанство духовно доживљавају као гордост; нечију строгост и ревност за Божије-исто као гордост; на чисте духовне односе , који су са дубоким смирењем, као на нешто прљаво; на нечије уздржање и поштовање воље Божије и послушност Духу Светом, и пажњу над сваким покретом свога бића - доживљавају као самовољу).

Излив Љубави Божије

Ако човек још увек у себи има своје грехе, мане, неочишћене, он носи свој крст и други носе њега. А ако је човек очишћен у себи и смирен, преиспуњен благодаћу Божијом, он носи друге. И посредује од земље ка небу и узноси молбе других ка Богу, и заступа њихове мане и слабости пред Богом. Он стоји као огњени стуб. Његов крст је онда ношење туђих слабости и мана. И он тиме добија венце са Неба, а од самих страдања он добија озбиљност, уздржање, опрезност, трезвење, мудрост. И разуме друге и прашта им.

Само смиравање прикива ту велику силу Божију у њему да буде у чистоти (да не буде усмерена ка погрешном циљу), у трезвењу (да не приписује себи оно што је Божије)...

Присилна страдања, против наше воље, нису потреба ономе који је сам себе осудио на страдање, ко сам, добровољно, држи дубоко покајно стање у себи, осуђује себе да је гори од демона. Наравно, то је дар од Бога, такво стање. Не може човек сам себи то дати, али може својим настројењем да покрене Бога да му да такво благодатно стање да живи дубоким духом покајања и дубљег смирења, односно, потпуно свестан своје греховности, своје немоћи, потпуно скрушен пред Богом. Смирења које није разумско, није покрет наше воље, иако наша воља добровољно учествује у њему, већ је стање духа који је потпуно себе осудио да је достојан Ада, а у исто време осећа милост и љубав Божију која га држи и чува за вечност.

Што човек дубља страдања прима - своја или туђа, то већу Љубав Божију осећа. Светитељи Божији су тако чували своју благодат. ”Држи ум свој у Аду, и не очајавај.” Држи себе у скрушењу смирено свестан да си Ада достојан, а у исто време срцем и душом примај таласе Љубави Божије, које Он на покајне грешнике излива. Они који су дубоко уронули у дух покајања, њима су страдања нормална ствар, и не доживљавају их као нешто негативно, већ их са дубоком захвалношћу Богу прихватају, осећајући се увек као кривци и дужници Божији. И увек гледају да неку поуку из страдања извуку, доживљавајући их као васпитање и као лекцију у школи спасења.

Монахиња Стефанида Бабић