Исус Христос, Спаситељ наш, једном приликом je изговорио ове речи: „Јер гдје је благо ваше, ондје ће бити и срце ваше. Свјетиљка тијелу је око. Ако, дакле, око твоје буде здраво, све ће тијело твоје свијетло бити“ (Мт. 6:21-23). Остављајући могућност радозналом читаоцу да пронађе шире тумачење ових речи, рекао бих да постоје три врсте светлости које нас привлаче у другом човеку.
Прва врста је својеврсни бљесак сексуалности који у нама распаљује скривене страсти. Он представља исијавање привлачне спољашњости. Несрећан је човек који тај бљесак сматра за истинску светлост душе. У том погледу је значајна судбина познате америчке глумице, Мерилин Монро, која је мењала љубавнике као рукавице. На крају се страшно разочарала и са горчином рекла да никада није била вољена, да је била само предмет жеље. „За њих сам била само тело“, рекла је Монро недуго пре смрти. Такву врсту светлости је немогуће чак и назвати светлошћу, пре је у питању светлуцање телесне привлачности.
Један мој познаник је тек ушавши у емотивну везу, већ дозволио интимну близину и то му је завезало и руке и ноге – био је принуђен да ступи у брак под притиском своје девојке, иако је свима било очигледно њихово унутрашње међусобно неразумевање. Он се на њу жалио још пре венчања. Венчање се извршило, сви су им честитали, даровали поклоне, али се након годину дана испунила реч њихових родитеља: „Овај брак неће дуго трајати“.
Свети праведни Јован Кронштатски је једном приликом написао: „Када човек према човеку, један пол према другом, осећа или негује животињску жељу или телесну љубав -тада у човековом срцу нестаје истинска љубав и човек као да се претвара у бездушну, лакому ствар, у сласт – нечисту, мрску, противну Богу, нестаје љубав Божија и усељава се ђаволска жеља“. Истина, ово су строге речи, али тачно описују оно на шта се саплиће већина наших савременика.
Постоји светлост много чистија, узвишенија – светлост заљубљености при којој, насупрот претходном примеру, утихну све грубе страсти и постајеш очаран идеализацијом љубљеног човека. Тако је Андерсен (1805-1875) поставши у младости приватни учитељ деце Јована Колина, истакнутог данског државника, заволео његову ћерку Луису. Дуго година је туговао и патио немајући могућност да са њом уђе у брак. Тако је био заљубљен и песник Василије Жуковски у своју даљу рођаку Машу Мојер. Њихов брак је такође из низа разлога био немогућ, међутим, они нису ни тражили узајамну интимну близину, њих је везивала идеализована љубав, тачније заљубљеност.
Шта је заљубљеност? Она је позната сваком. Она, попут јарких сећања из светлог детињства оставља у души посебно сећање и неку неизрециву тугу. У срцу светли слика јединствене особе за тебе. Заљубљеност је попут пејзажа сунцем обасјаног Крима, попут романсе путовања. Она привлачи, рањава и надахњује. Чим се заљубимо, ми тад посматрамо најмањи гест, покрете особе која нас привлачи, удубљујемо се у изразе њеног лица. Покушавамо у њима да уочимо нешто важно за нас, пре свега – однос те особе према нама.
Врло је важно разумети шта се крије иза овог феномена. Заљубљеност је својеврсна љубав према лепој фотографији. Човек се дуго припремао за сликање, улепшавао себе, скривао недостатке. Фотограф уметник је са умећем урадио свој посао. Блиц је севнуо и овековечио тај улепшани лик. Човек је видео слику, срце се разгорело, идеална слика плени душу. Тако и заљубљеност представља тренутак снажног душевног бљеска када се на твојој души осликала слика душе другог човека, идеална слика која очарава.
Постоји статистика, тачније, научна истраживања биохемијских процеса у човековом организму. У тренутку упознавања са привлачном особом у организму заљубљене особе се појачано лучи одређени хормон који неки људи тако и зову – „хормон љубави“. Његово лучење у особи ствара осећај еуфорије током контакта са особом у који је заљубљен. Али, авај, пролазе две године и хормон се враћа на ранији ниво.
Сада замислите: прошло је време, први „лептирићи“ су нестали, снажна осећања су избледела, „они“ су се навикли једно на друго. Спољашњост те више не очарава, нема заљубљености. Шта даље? Тражити другу особу за следеће две године? Све ово значи да при истинској љубави мора да постоји нешто дубље од тренутне привлачности спољашњим изгледом или снажним пламеном јаких осећања.
Међутим, није све тако трагично, јер заљубљеност временом може прећи у љубав. Чак и више од тога – заљубљеност је посебан дар Божији који спасава човека од вулгарности и телесних искушења. То је дар који, када га у себе прими заљубљена особа, унутар ње све је обузето узбуђеношћу, а срце као да замире од сијања идеалне слике љубљеног човека. Телесност одступа јер заљубљена особа чак не може ни да се усуди да свештену слику љубљене особе испрља нечистим фантазијама. Још једном бих поновио: заљубљеност може прећи у љубав, док телесна жеља никада не може родити ни љубав нити заљубљеност.
И ако наставимо још даље, открићемо једну важну тајну: у браку јачина осећања треба да пређе у дубину. Снажна осећања су налик на хоризонт који очарава, који увек остаје недоступан, колико год му се приближавали. Сећате се колико пута сте осећали јаку глад и са задовољством јели, а затим би се, ипак, касније глад поново јављала. Колико пута сте пили и опет осећали жеђ. Тако је и са снажним осећањима заљубљености – на почетку снажна душевна глад, затим снажна засићеност достигнутим контактом, а потом опет – глад. Овим осећањима није могуће заситити се. Осећања ће се охладити и у најнеприкладнијем тренутку прећи у нешто друго.
Трећа врста је светлост мирна, узајамна. Можемо је назвати почетком љубави. Љубав није просто осећање узбуђења када видимо неког, или осећање мучења када те особе нема. Човек који истински воли не тражи толико своју, колико добробит особе коју воли. За разлику од тога, осећање заљубљености тражи корист за себе, јер жуди да буде задовољено.
Ви сте, наравно, више пута читали, можда и слушали да неко каже: „Не могу да живим без ње“. Ето, то „ја… не могу“, на жалост, указује на самољубље – говори се о свом „ја“ које неће бити задовољно док не добије другог. Ако буде неуспешно у томе, доспева у очајање.
Нисам случајно рекао да је при познанству могућ само почетак љубави. Јер у том тренутку човек почиње да се одриче себе самога и у центру његових интересовања се више не налази искључиво његово сопствено благостање. Он почиње да брине о другој особи не штедећи сопствено време, снагу и здравље. Међутим, једино ће живот проверити да ли је у питању била љубав или привремена племенитост срца, рањеног романтиком. Љубав је попут предивног врта кога је неопходно стално обрађивати. Није довољно посадити цвеће, важно је чувати га и бринути о њему. Неопходно је пазити на дрво, воће, траве, потребно је заливати, неговати их и искоренити коров. Тако и заљубљеност прелази у љубав само уз непрестани рад на себи.
Љубав не представља идеализацију другог човека, већ виђење образа Божијег у њему. Љубав није клањање или усхићење изазвано привременом експлозијом осећања. Љубав је посебно виђење срца, када иза спољашњег телесног омотача видиш унутрашњу лепоту другог човека. Не привлаче те просто лице и фигура. Дешава се да људи око нас говоре: „Шта је нашао у њој?“ Међутим, људи који се воле виде у оном другом нешто што други не виде. А шта виде они?
Љубав је скривена светлост која пребива у срцима људи који се воле, светлост коју виде само они. Она је потпуно објективно осећање да је све што је у тој особи заиста „твоје“ , да је то нешто рођено и најближе твом срцу. Љубав је – зрелост, дубина и непроменљивост. Љубав је ослобођење, она је несебична у својим даровима и зато у себи носи дубоки мир. Љубав се не може разумски дефинисати. Она се може осетити, њоме се може и потребно је живети. Само човек који истински воли зна шта је љубав.
Валериј Духањин