Заиста плакао је Господ... Те сузе доносиле су очишћење савести многима на близу и на далеко. Христос је плакао за пријатељима и непријатељима Својим. Плакао је над умрлим Лазаром, плакао и над Јерусалимом гледајући га у будућности разорена.
Ударише сузе Исусу (Јн. 11, 35) пише на једном месту; а на другом: и кад се приближи, видјевши град заплака над њим (Лк. 19, 41). У оба случаја Он заплака за људима. У оба случаја Његов плач је необичан. Јер док је народ плакао за Лазаром што је овај умро, Христос је заплакао не због смрти Лазареве (гле, Он је дошао да га васкрсне) него због тираније смрти, која је притискивала све присутне.
Како да људи, саздани по образу живога Бога, у чијем царству нема мртвих, изгубе веру у живот, и у моћ Божију над смрћу? Како да постану тако бедни робови смрти, слепо верујући у њену моћ и свемоћ? Па гледајући људе тако безусловно потчињене тиранији смрти – ударише сузе Исусу.
У другом случају Господ заплака над Јерусалимом, светим градом, гледајући га у визији будућности разорена а децу његову потлачену и поклану. Због чега? Због неправде људске према праведницима, нарочито због неправде људске према Њему. Праведнику над праведницима. Како то да болест неправде тако разједе срце и душу људи, створених праведним Богом? И – заплака Господ.
Тамо заплака над умрлим, овде над још нерођенима. Осим ова два случаја апостол Павле сведочи и о трећем случају, када је Господ горко плакао за сав род човечији од почетка до краја времена (Јевр. 5, 7-9). То је било у врту Гетсиманском, у Његовој тешкој борби, када зној његов бијаше као капље крви које капљу на земљу (Лк. 22, 44).
То су три случаја јављена и записана. А како је Господ проливао сузе за род људски у самоћи, у тајности, на ноћним молитвама Оцу Свом, то је остало познато само небеским ангелима, који су као војска око свога цара стражарили око Њега. У сва три она случаја као и у свима осталим Господ није плакао Себе ради него људи ради. И те пречисте сузе Његове жртва су за очишћење и спасење рода човечијег као и крв Његова на крсту. Сећајући се тих светих суза Исусових нека би нам Бог помагао, да постанемо бољи и Христу ближи.
Владика Николај, Мисионарска писма