Размере ове појаве су толике да су због ње, разуме се из више «цивилизацијских « разлога, забринути и неки наши атеистички и паганизирани кругови. Православна црква треба да се огласи и поводом овог «крупног друштвеног проблема», поготово они који су носиоци истинске духовности и чувари наших светиња.

Последњих година више није било потребно да се иде у Бугарску код Ванге и расколника, код нас се «открило» видовњаштво и бајање, нешто не типично за ово поднебље. Као печурке после кише, ничу многобројни приватни издавачи који се баве објављивањем искључиво езотеричне, окулитне литературе. Појава «пророка» се искоришћава чак у политичке сврхе. Пракса употребе сујеверја не телевизији незамислива је у модерном свету. Ово не представља никакав степен демократије. Астрологије и пророчанство више нису ведра духовна разбибрига, већ озбиљан посао, у чистом моралном и политичком смислу.

Усред буке и збрке модерних времена, појава лажних пророка, «чудотвораца» је уобичајена, то је симптом болести духовног организма једног народа, који се одрекао правде и истине Христове и похрлио у таму новог паганизма. Особе које су популарне и «проричу» не чине то у име Христа Бога, него из свог демонски прелешћеног срца и ума, најчешће и зарад своје славе, због чега су, такође, веома опасне за верски непросвећене.

Ничег заједничког са истином

Астрологија и хиромантија немају ничег заједничког са истином Откривења Цркви Божјој. Шта више, строго су забрањене. Ноомоканон, зборник правила црквеног живота, одређује шест година забране светог причешћа за оне који се баве астрологијом или питају астрологе за савет. Учење о «судбини» и «карми» су многобожачке самообмане. Не постоји никаква судбина као нужност да човек учини овај или онај поступак. Мада Господ зна шта ће неко учинити, свако од нас има слободну вољу по којој се опредељује. Божје свезнање не утиче на нашу слободу. «Карма» и учење о «претходним животима» су оријенталне верске доктрине које су од светих отаца одбачене као неистине. Планете и звезде су небеска тела, без разума, воље и осећања; оне као ни остaли физички објекти не могу управљати човековим поступцима. Свети оци који су о овим проблемима писали, од светог Јована Златоуста до дана данашњега, упозоравају хришћане да се клоне свих видова тобожњих предсказања, астрологије, магије, спиритизма, итд. Ко то не буде појмио, лишиће се заступништва Божијег и свесно ће се предати у руке непријатељу нашег спасења – злом духу.

Иако се окултизам појављује у различитим формама, његова препознатљива и кључна карактеристика је поистовећење са ђаволом и пријатељски однос са њим. Постоји, ипак, квалитативна разлика између наивног консултовања астролошких карата и призивања ђавола за остварење неког циља. Док је астрологија просто причање основних истина хришћанске вјере, окултизам је изједначавање са ђаволским силама. Окултизам је у свом бићу изједначавање са демоном, заправо употреба ђаволских сила ради остваривања нечијег циља или жеље. Он је познат као сатанизам. Разумије се да је целокупно биће Цркве позвано да се одупре оваковом поистовећивању са силама таме. Уствари, Црква наставља дело Христово које је Царство Божије, Царство Светлости, спасења човека од ђавола – још од крштења преко светотајинског живота Цркве. Одрицање од сатане на крштењу, радост поноћног васкршњег богослужења указује на суштинско размимоилажење Цркве и сваког покрета, који би да се повезује са демонским силама.

Има много хришћана којима је тешко повјеровати у личну силу зла, сатане, иако је Црква од самог почетка учила о оличеном злу.

Безбожни простор

Једно је јасно и очито, да је моћ и сила ђавола сасвим реaлна, а то је очигледно на нашим обезбоженим просторима. Многи који занесени својим слободама и правима, у свој својој виоленетности, заробљени су ђаволским мрежама. Морамо признати да секуларизовано друштво жели да потисне хришћанску вјеру из јавног живота. Отуда толико збуњивање нашега народа, уместо истинске Цркве, у њему појављују и разврежују, уједињени, сујевeјерје и идолослужење. Хришћани имају право да се супротставе свакој врсти окултизма, а посебно оним његовим формама које директно упућују на били какву везу са злом, без обзира како се звала.

Пошто «видовњаци» и «пророци» шаљу многе под Острог или покушавају злоупотребити Светињу, ми који служимо Светињи одоворно свједочимо љубав и отвореност према сваком људском бићу. Ми не седимо скрштених руку, нити пак, плачемо над судбином нашега народа, већ излазимо у сусрет изманипулисаном народу од свих његових «усрећитеља». Наравно да се благодат и берићет не може купити никаквим новцима. Било је нажалост оних који су покушали да своје чаробњаштво озаконе нашом сагласношћу, а ми морамо истаћи да без обзира на своју срдачност према свима било које вере, невере и «пасје вере», никаквог «чуда» у земљи појаве разних чудака не би без Божије помоћи и наше спремности за променом и покајањем.

Острошка светиња и њено дуготворство позива на право чудо, које доводи човека до чудесног усхићења, благодарности Богу и живота другог човека. Свети Василије је био такав човек који се молио Богу, постио и служио смерно и скромно ближњима. Он је чинио чуда за време свог земаљскога живота, као што и сада чини многа чудеса, али с тим што то себи никада није приписивао, већ Живом Богу. Његово тело се напунило као живи сасуд енергија Божијих и постало нетрулежно и лековито. Лек који се добија у Острогу подразумева живу веру а не сујеверје и маловерје; подразумјева активан и динамичан живот у Православној цркви. Зато смо ми православни одговорни за цео свет који у злу лежи. Ми позивамо на будност и расуђивање, на спремност да одолимо свим искушењима, лажним духовностима и политизацији и идеологизацији хришћанства.

Игуман острошки о. Јован Пурић
Извор: manastir-lepavina.org