Тајна спасења, има једну битну разлику од свих издатих раније. Она се састоји из два дијела. Први дио су бесједе о духовном животу, о томе, шта се открива човјеку на његовом путу према Богу, шта изазива радост и душевну тугу, шта га то повремено наводи да се заустави и са болом завири у своје властито срце. Овдје су остварене изненађујуће снаге ријечи о томе, како достићи блаженство, које је доступно само за оне који сами себе свјесно предодређују на изворно "духовно ништавило". Овдје је учење о молитви, која мора да постане за хришћанина главни посао његовог живота, његов стожер. И овдје су пак рефлексије те Божанске љепоте пред изненадним откровењем које замире понекад у ћутљивом усхићењу човјечије душе и коју касније тражи читав живот у сузама покајничког плача.
Други, пак, дио су сјећања оца Рафаила о познатим подвижницима већ прохујалог 20. вијека, са којима га је Господ по милости својој спојио у овом животу[1]. Њихови ликови изузетно јарки, су снажни продори буквално привлаче пажњу читалаца на себе. Но опет некако: од ових људи поново се морамо у мислима враћати аутору, који о њима пише далеко више него прије, открива се у сјећањима на ове подвижнике он сам: разумљивијим постаје, да је као човјек, као монах и свештеник, а следствено и као писац он себе формирао баш захваљујући своме дружењу с њима.
И још. Онај, коме се у почетку отац Рафаил покаже као сувише "строг", када прочита књигу до краја, увјериће се, да је исто толико он строг према самом себи. Уз ово у последњем случају ова строгост личи, у извјесном смислу, чак на немилосрдност. И долази она, како нам се чини од немогућности да гријеши душу или да се крије пред лицем истине. Јер истина са примјесом и најмањег дијела лажи већ није истина, већ та иста лаж. А само у свијету истине, у њеном достизању може се открити човјеку најглавнија тајна - тајна спасења.