Да имамо покајање, све би било потпуно другачије. Шта је, заправо, покајање, шта значи познати своје грехе?... У храму се стално молимо да нам Христос дарује да преостало време свога живота проведемо у миру и покајању. Стално се молимо за то, али нам то увек измиче. Измиче нам покајање! Покајање - како је то лепа реч! Промениће се мој ум, мењам свој поглед на ствари, мењам свој начин размишљања, своје расположење, срце и однос према животу, другачије гледам на свет и на живот, постајем нови човек.
Покајање значи препород, обнављање моје душе, као да враћам време уназад и почињем изнова, постајем нови човек, поново постајем дете и окрећем нови лист у свом животу да бих на њему исписао нешто ново, бришем старо, избацујем то из свога живота и почињем живот испочетка.
Али, у нама нема покајања! Чак и сада, док слушаш ово, кажеш себи: “Шта, сад си нашао да ми причаш о покајању? Имам толико посла, треба да трчим по децу, да их узмем из школе, треба да спремам, да идем у набавку, да идем по продавницама, треба да идем лекару и, уопште, имам толико посла да не знам где ми је глава! Времена имамо врло мало, недостаје нам, толико тога треба да урадимо, а не стижемо да обавимо ни најнеопходније. А, ти кажеш да се покајемо!...”
Сећам се речи св. Јована Лествичника, који каже да је оно што све време не стижеш да учиниш, оно за шта никад немаш времена - управо она једина ствар за коју ће те Христос питати да ли си је учинио; једино за шта ћеш дати одговор пред Богом. Заједно са љубављу, са свим оним добрим што Господ жели од нас: смирењем, добротом, милостињом, са свим врлинама, које красе душу и животворе наше биће - заједно са свим тим питаће нас да ли смо имали покајање.
Господ каже: “Ако ниси могао да оствариш сва она добра која си желео у животу, пошто си био немоћан, а ако си и достигао нешто, сам си то покварио својим злом и егоизмом, да ли се бар кајеш за све то? Да ли је стид покајања покрио све стране твога живота, све тренутке твога живота?”
Бог нам неће судити зато што нисмо обишли све крајеве васељене мисионарећи, ако нас Сам не позове да то чинимо. Бог ми неће судити зато што нисам васкрсао ни једног мртваца, зато што није моје да то чиним. Христос може да васкрсне мртвог, а ја не могу. Господ ме неће прекоревати чак ни због тога што сам грешан, ни због тога што не могу да нахраним све сиромахе на свету, јер не могу то сам да чиним. “Али постоји нешто што сам очекивао од тебе”, рећи ће нам Христос, “постоји нешто што си и ти, глина и прах, Моје створење - могао да учиниш, и што је требало да учиниш, и што сам очекивао од тебе целог твог живота. Да се покајеш! Да се макар покајеш. Нисам видео да тугујеш због себе, да си схватио своју меру, да схваташ оно што се може схватити. Видео сам да си крајње себичан, да си потпуно непоправљив, да нећеш да попустиш, да си крајње тврдоглав, да постоји велики инат у ономе што си говорио, у ономе што си мислио, у ономе што си радио. Инсистирао си да буде по твоме, ниси се кајао, твоје срце то није прихватало, увек је било тврдокорно, увек је остајало непоколебиво у твојим трагањима, одлукама и покретима. Нисам видео сладост покајања у твом срцу. Желим да видим да то признајеш, желим да се растужиш, да видим да си се спустио са неба на земљу и да улазиш у своју меру, да схваташ своју меру”.
Покајање значи управо то - бол душе, али сладак бол. Бол који прати нада - нада у Христу. Бол који је праћен осећајем да постоји Неко, Ко је пред тобом. Само признај своју грешку, своју немоћ и буди спреман да заплачеш, да се разочараш, а Он ти неће дати да се разочараш. Увек ће те подржати, подићи поглед и рећи: “Види, дођи овамо. Довољно је то што си признао, довољно је што си схватио, довољно је што си познао истину - а то знање је највеће. Желим да прихватиш то, да твоја душа омекша, да твоје срце испуни сладост, да сузе потеку из твог срца. Да почнеш да Ме тражиш као потребу своје душе, да кажеш у себи, да шапнеш наглас и запеваш: Господи, помилуј! Господе, смилуј ми се... Не могу, веома сам слаб. И кад то кажеш, даћу ти све остало!”
“Нека не прође ни један дан у твом животу”, рекао ми је једном један Светогорац, “а да увече, пре но што заспиш, не кажеш Богу: Боже, опрости ми моје грехове, које чиним сваког дана и које сам данас чинио! Никад то немој заборавити! Немој ни један дан заборавити да си грешан, да си несавршен, да си учинио много грешака и да их познаш. А, неке и не знаш, неке ти се не откривају. То су грешке којих ниси био свестан, али које су изашле из твоје душе - као атмосфера коју си створио око себе, као поглед којим си некога ражалостио, као речи које си изговорио и ниси схватио како су одјекнуле у другоме.
Сваке вечери пре но што одеш на починак, признај то и немој осећати да си безгрешан, да си савршен, значајан, велик, страшан, нерањив. Горке сузе су со живота, које чувају живот да се не уквари. Човек си, а то значи да си немоћно створење. Велико си створење, највеличанственије створење у васељени, дело руку Божијих, префињено створење у васељени, мали космос. Јер, у човеку постоји читава васељена - наше срце, наша душа. И премда је космос тако велики, истовремено је и врло мали, немоћан и безначајан. А, покајање нам помаже да то схватимо. Управо је то оно што покајање чини, када нас Бог дотакне.
О. Андреј (Конанос)