Од када је света човек околину прилагођава себи. Најлакше му је да природу прилагоди себи а најтеже је да себи прилагоди друге људе и друштво у коме је. Највише се отуда људске енергије троши у борби да се други промене око нас или да спречимо да други промене нас. Данас смо свесни колико је та сила и жеља да нас људи мењају снажна. И опасна. Деструктивна и зла, покривена ружичастим веловима обмане да се све то ради у име универзалних људских права, у име разноликости и толеранције, а у ствари нас све води ка једном свету медиокритета где ће они на врху светске пирамиде власти одређивати шта је пожељно мислити и радити а шта не. Такав је закон, који су они донели и наметнули.
Та принуда демократских закона се све више захуктава и људи постају све мање слободни да јавно мисле и говоре. Свет се стеже и стеже, све више. Људи то не виде, јер има све више забаве и слободе у неморалу, па им се чини да им је све дозвољено и да им хоризонти слободе и самореализације све више расту, али је то обмана нечистих сила. Свет се стеже да мисли униформно, да једе униформно, да се облачи униформно, да би на крају сви завршили у униформи неког новог империјалног светског рата.
Али ко завршава униформисан, ко не може да се одупре деловању спољнег света?
Онај коме је душа огреховљена, онај који због греха не види куда свет иде. А грех се неприметно скупља од рођења па до смрти, знате ли који је то велики терет. Таква особа има терет на души, који јој замагљује вид и ум. То је терет који притиска не само дух него и тело, терет који доводи до осетљивости на стрес, на развој страсти, манија, фобија, терет који доводи до психофизичких поремећаја. Људи су тога свесни, тешко им је, осећају тегобе и нелагодност у свету. За све им је неко други крив. Оптужују све друге око себе за своје неуспехе или несреће и неприлагођености, некада и себе посипају пепелом, али не схватају прастари узрок свих наших несрећа и беда.
Грех. Мали и ситан, који је као зрно песка невидљив, али зрно по зрно, тешка врећа песка која нас води на дно животне реке. Или велики грех, као одломљена стена са планине која у свом паду мрви све под собом, па и нашу животну судбину. Увек је грех тај који нас поражава у животу, и поробљава.
Отуда је велики руски светитељ и мудрац Свети Серафим Саровски рекао: „Промени себе, промениће се хиљаду њих око тебе.“
Како да се променим? Да ли да идем на јога курсеве промене свести, на окултни курс трансормације свести, на психо социјални инжињеринг код психијатара и социолога, да медитирам и тражим мир у бесконачним понављањима мантри, да ли да узимам средства која утичу на ум, да ли да се бавим визуелизацијама новог себе и убеђујем се да сваким даном напредујем све више?
Не. Све је то бесмислено и све то води у још већи грех. Да, добро сте прочитали, већина тих ствари, ако не и све, само додатно огреховљују вашу нејаку душу, јер се излажете дејству нечистих сила које чекају у заседи иза свих тих метода контроле ума. Они желе ваш ум, да би поробили и ваш дух. Јер ум води ка греху који прља дух. Нека вас не изненади ова тврдња, све јога, паганске, окултне, шаманске, магијске и нев аге теорије и методи су лукаво заробљавање ваших душа на дубљем нивоу, а већи део психоаналитичких теорија су параван за отварање ка окултном – сексуалне фантазије, истраживање и повезивање са подсвесним, контрола несвесног, итд.
Шта је онда Свети Серафим мислио под тим што је рекао?
Мислио је оно што сви побожни православни људи знају и разумеју – моли се Богу и испуњавај Божије заповести ревносно и благодат Светог Духа коју на тај начин привлачиш и добијаш, промениће твој дух, твој ум, и свет око тебе. Постаћеш мирнији, разумнији, мудрији, ведрији. Свети Дух ће како се ти будеш више молио све више додиривати твоју душу и све ће више нечисте силе и грех одступати од тебе.
Кад њих нема у твојој души, нема ни немира, страха, узрујаности. Што више будеш у благодети Божијој, то ће ти све мање прилазити нечисте силе и душа ће твоја бити све лакша, светлија и чистија. А онда ће ти и свет бити другачији. И сва та трансформација свести и ума, промена живота на боље, неће се десити ни кроз какву технику, већ само кроз једноставан и побожан живот. Да, никаква ти магија неће требати да промениш себе и живот око себе, осим молитве, поста, кајања, исповести и причешћа.
Ко ову једноставну истину схвати и по њој живот успостави, живеће лако и једноставно. И све ће му се рећи само. Како буде напредовао у раду на себи, како буде живео што праведније, ревносније и богоугодније, Свети Дух ће бити све присутнији у његовој души. Таква особа ће постати и сама извор благодaти, која привлачи друге људе да буду у њеном друштву, да се напоје невидљивом и неразумљивом силом благодати коју нити виде нити схватају, али им душа то осећа. Отуда су велики молитвеници, било да су свештеници, монаси или обични људи, постајали центар светлости добра око којих су се људи окупљали. И онда су они својом унутрашњом силом инспирисали, иницирали и мењали људе око себе. Хиљаде њих.
То је заправо рекао Свети Серафим Саровски. Буди Богу угодан и променићеш се и променићеш свет око себе.
Тешко је људима поверовати у овако једноставну истину. Чини им се да је све сувише једноставно и чуде се да се од њих не тражи никакав ангажман, никакав напор, никаква креација, битка и победа, него ето, само тако, молиш се Богу и побожно живиш и све ти то тако дође.
Да, тако је. Ни мање ни више, него тако.
Уз напомену, да је живети тако побожно у незнабожачком свету тек подвиг, и духовни и телесни, јер када особа крене тим путем, сав зао свет поднебесја се уроти против ње. Тек тада наступају искушења и борбе. Тек тада зле силе и зли људи почињу да насрћу на хришћане који су постали ревносни. Тада наступају тешкоће и напори због којих не мали број верника одустане. Лакше им је да се не боре, да утону своју зону комфора и надају се да могу пречицом у рај. Не, не могу. Сви полажемо рачуне за своја дела и своје грехове на крају живота.
Они који имају вере и наставе правилним путем, боре се са искушењима али не одустају. И како све више узрастају у молитви и побожном животу, тако сам Господ им опрашта грехе, олакшава им душу и стаје њима у одбрану. Кад си ти мали човече нејаких сила, у вери кренуо кроз тешкоће ка Господу, кроз један мали корак, Он ће кренути ка теби у три џиновска корака. А тај долазак, прилазак Господа нама грешнима се осети, доживи.
Ко Га доживи, он стиче чисту веру. Он предаје живот свој и душу у руке Господу, он каже истинито и без двоумљења: „Нека буде воља Твоја Господе!“. И живи још ревносније, јер зна узрок и последицу греха, види свет онакав какав јесте, пали свет. Таква особа нема више страха, мрачне мисли замењује ведрина и радост, страх нестаје и такав хришћанин је спреман да положи живот у име Господње, баш као ранохришћани и светитељи. У Божијем присуству ми осећамо вечни живот, сагледавамо силе доброг и зла које се боре у овом и оном свету, те знамо да је наш живот пролазан и да на његовом крају треба да дамо добар одговор на Страшном суду.
А добар одговор дају само чисте душе.
Ш.В.