Тренинзи који обећавају решавање сличних циљева заснивају се на жељи да се достигну циљева без посебног рада на себи. На пример, ако нисте сигурни у себе помоћи ће вам да видите своје недостатке који ометају комуникацију. Из овог стања постоје два излаза. Први је рад на исправљању недостатака на шта се и оријентише унутрашњи рад. Међутим, овај пут је тежак. Много је лакше недостатке сматрати за врлину и просто зажмурити на њих. Сугерисати себи да у питању није никакав недостатак.

То се и ради на тренинзима личног раста. Даље следи сугестија да сте ви веома способни, да имате огроман број могућности, да сте у стању да владате животним догађајима, да сваки човек представља „делић Бога“ или да је чак и раван Њему. На тај начин особа бива испуњена нереалним представама о себи тако да на крају почиње да робује слици коју је сама измислила, заљубљује се у ту слику. Изврнута, нереална осећања потврђују да је особа предивна и моћна и она почиње да представља а понекада чак и да намеће ту представу другима.

То није ништа ново. Све ове илузије граде се на гордости. Потребно је запазити да се ни у једној религији гордост, самоувереност и сматрање себе једнаким Богу не сматра за врлину. Ђаво је пао управо зато што је преценио себе. Адаму и Еви је пре самог Пада било обећано: „бићете као богови“.

Често особе које су завршиле ове курсеве говоре да се њихов живот изменио на боље, да им је посао кренуо узлазним током. И заиста, неко време након тренинга човек може да се налази у стању које је блиско еуфорији. Раније му много тога није полазило за руком, а на тренингу је осетио да за њега нема ничег недостижног, да је он изгледа много бољи и успешнији него што је и могао да помисли. На одређено време ситуација се мења, он може почети боље да зарађује и постане сигурнији у себе. Али на рачун чега? На рачун мобилизације унутрашњих психичких и психолошких ресурса који постоје у свакоме. Међутим ови ресурси нису безгранични, могу се поредити са допингом у спорту. Након мобилизације и трошења унутрашњих залиха неизбежно ће наступити криза и опустошење.

И заиста, пре или касније човек се свеједно ипак суочава са проблемом који не може да реши. Све то наноси разарајући удар по умишљености надуваној на сличним курсевима. Мехур од сапунице пуца и наступа разочарење. Особа на крају схвата да је стекла само илузију сопствене моћи. У стварности није се променила на боље сама особа, већ једино његова представа о себи. Сличне психолошке метаморфозе нису ништа више до аутосугестија. Испоставља се да се реално твоја личност и лепа слика коју си замислио не подударају. Душа је остала у свом запуштеном стању, далеко од доброг и лепог, баш као и раније. А то управо и јеси ти. Све остало је ништа. Истина се веома тешко доживљава. Особа схвата да су на курсу префињено манипулисали њоме, да је дала велики новац, а све то да би истрошила своје ресурсе на измишљену слику о себи. Жалосна слика. Ипак, илузија може да траје годинама. Због чега?

Често се особи која учествује на тренингу сугерише да руководиоци групе, којима се примакао имају скоро па свештена знања и да се зато разликују од других. Други чланови групе се такође утврђују у таквом мишљењу и потврђују међусобно лажне представе. Да би то потрајало дуже потребно је људе држати у групи „истомишљеника“. Зато се у неким случајевима не подстиче комуникација ван групе што представља  класично подсећање на секту. Сем тога обично је на сличним курсевима обука организована по степенима. Платио си и завршаваш први степен. Хоћеш да чујеш о својој величини још једном? Плати за други степен. Човеку се подмећу фалсификати успеха које гута као удицу. Даље се већ може водити где год се пожели, прилагођава лажна реалност у сагласности са маштањима које особа има.

У хришћанству успех представља искорењивање грехова, борба са страстима кроз свест о сопственој палој природи. Желите да управљате догађајима? За почетак се избавите од страсти које управљају вама. Погледајте на себе реално, покушајте да се изборите са гресима. У гордости је такав циљ немогуће остварити јер горда особа не види своје недостатке: свака неправда има везе са њом, све је усмерено против ње и неко други је одговоран за њене пороке. То и јесу симптоми поремећаја. Ако особа размишља на овај начин њој се онда и предлаже оно што одговара њеним поремећеним представама.

Људи који организују ове курсеве самоусавршавања звуче хришћански, јер воле да говоре о љубави према себи и ближњем, о праштању. А још предлажу и добра дела. И чланови групе подржавају овакве позиве. Ствара се илузија да људи духовно расту. Међутим, ми ту заправо имамо једно велико НИШТА. Зашто се то ради? Православна Црква говори да добра дела сама по себи немају никакву вредност. Она су потребна да бисмо се научили да саосећамо, волимо, учинимо своју душу бољом кроз помагање ближњем. У групама „раста личности“ мотивација је другачија,  жели да се потврди сопствена лажна величина и значај. Ништа корисно душа не стиче од тога, једино се мехур сапунице гордости још више дува.

Што се тиче праштања Свети Оци тврде да је искрено опраштање ближњем могуће само уз покајање. Да би опростио другом неопходно је да схватиш да ниси бољи од њега, то јест, потребно је да видиш да си гори од другог! Како на сличним тренинзима увидети да си гори од другог ако себе видиш као моћног владара животних околности? О покајању се на овим тренинзима не говори, једино о праштању себи што и није неопходно да се учи јер ми и онако непрестано себи праштамо и себе оправдавамо.

Посебан проблем човека са таквим искуством „раста личности“ јесте покушај враћања у стварност. Практично је немогуће убедити га да се налази у обмани. Особа је дала новац и до краја ће инсистирати да није наивац кога су преварили атрактивном илузијом. Живети осећањима много је лакше од разумног мишљења, анализирања, учења, покушаја да се пронађе сопствено место у реалном. Животу. Колико год се трудио неће бити баш толико високо као што се тамо представља.

Групе „раста личности“ се као по правилу формирају од људи који се боје да загледају дубоко у себе, увиде своје недостатке. Лакше нам је да одемо негде и за сопствени новац створимо илузију да је све у реду. Тако ничу сличне заједнице и људи трче тамо само да не сносе одговорност за сопствени живот.

Ипак, ја би таквој дечурлији посаветовао да схвате да се њихов организам састоји из ћелија које поседују целокупну слику организма садржану у ДНК. Ћелије се потчињавају заједничком плану, сваке секунде улазе у најсложеније међусобне односе. Свака ћелија добија своју храну, о њој брине читав организам. Међутим, она је ипак само део који ради на целини. Може да се појави ћелија која говори: „Шта ће мени организам и његов план? Ја сама јесам цео организам! Желим да трошим без мере. Нема граница за моје самоусавршавање и потребе. Боља сам од свих осталих и не желим да умирем.

“Ова ћелија је –  малигна. Она заиста брже расте али једино у исцрпљеном организму. То је најтежа болест. То је права слика куда нас воде центри за развој личности и парапсихологија: „Ти си у стању да урадиш све. Нема никакве воље Божије, постоји само твоја воља.“

Сви такви тренинзи представљају ширење метастаза по друштву, наметање психологије малигне ћелије. Ако особа то схвати можда ће пожелети да се врати у стварност, престати да буде бог себи самом. За људе који су постали свесни да овакви ставови које су усвојили не реално не функционишу већ представљају само резултат аутосугестије постоје два излаза: говорити да је живот ужасан а они сами добри, или признати да је њихова сопствена представа о себи и животу била лажна и да треба учинити напор, радити на себи и заиста почети са променом. Једино је у овом случају могућ повратак у реалност.

Михаил Хасмински, православни  кризни психолог
Извор: imanade.org