Уби ме прејака реч

Уздржаност у речима је признак човека сабраног, који постојано контролише себе и бори се са својим страстима. Али, ако не може да уздржава свој језик, то показује у каквом се нереду налази његов ум. Само што му неко упути неку реч, одмах из њега нешто искаче. Ко контролише своје помисли – тим више контролише и своје речи. И обрнуто: ко строго надзире своју реч, убрзо ће научити да уздржава и своје помисли. Чување уста је једно од најјачих оружја у борби са страстима.

18.09.2020. Аутор:: Пријатељ Божији 0

Данас бих желела да заједно са вама промишљам о једном дару, који је дат свакоме од нас. Свети Игњатије и други Свети оци га називају једним од највећих дарова Божијих. Овај дар разликује човека од свих других земних створења, чини га круном свега створеног и уподобљава га Самом Богу. Дакле, говорићу о дару речи.

Он нам није дат случајно. Добили смо га да бисмо речју обзнањивали Бога другима. Објављивати Бога можемо не толико директним проповедањем, већ сваком речју исказаном у јеванђељском духу: духу кротости, смирења, љубави. На жалост, ми понекад користимо овај дар неправилно и, уместо да речју благовестимо о Богу, ми пројављујемо своје страсти и грехе. Како се ово догађа?

На пример, код нас се деси потреба за хитним изласком, а сестра, која треба да иде са нама, због нечега се задржала. Када она дође, ми је прекоревамо. Тиме смо објавили своје страсти, своју нестрпљивост. Или још један пример: ушли смо на туђе послушање да бисмо замолили за нешто, и узгред смо изразили примедбу о нереду. И, уместо да обрадујемо ближње, ми смо ранили њихове душе. Данас бих хтела да призовем све вас на то да, сваком речју, изражавамо само љубав, тј. да благовестимо само о Богу јер се истинска врлина и састоји у томе да се ближњима не говоре непријатне речи. Желела бих да тако ова врлина постане наша друга природа.

Некоме се може учинити да је благонаклон, благопријатан, добронамеран, срдачан однос према околини само спољашња врлина, просто, манир пристојности. Но, у стварности, он је најуже повезан са нашим унутрашњим животом. Колико смо кадри да управљамо својом речју толико напредујемо и духовно.

Пре свега, треба умети уздржати се, не изражавати одмах све што нам је на души. Уздржаност у речима је признак човека сабраног, који постојано контролише себе и бори се са својим страстима. Један старац овако расуђује о томе: “Ако не могу да уздржавам свој језик, то показује у каквом се нереду налази мој ум. Не могу да одсечем гнев, раздражљивост, свадљивост. Само што ми неко упути неку реч, одмах из мене нешто искаче. Муња не излеће таквом брзином из облака каквом из мојих уста излеће одговор. А, ако излази из уста, колико тек брже из помисли!” По томе можемо судити о своме унутрашњем стању. Ако грубе речи излећу из наших уста брже од муње - то је узнемирујући сигнал. То значи да смо изгубили трезвеност, покајно расположење, престали смо да се боримо са помислима. Јер, ко контролише своје помисли - тим више контролише и своје речи. И обрнуто: ко строго надзире своју реч, убрзо ће научити да уздржава и своје помисли. Чување уста је једно од најјачих оружја у борби са страстима.

Навика надзирања својих речи је једна од основа нашег духовног живота. Свети оци не називају случајно дрскост - мајком свих страсти, губитељком врлина. Шта је то дрскост? Она и јесте неуздржање у речима, када човек говори све што хоће. Ево како о њој пише Старац Емилијан: “Дрскост је све што ми, чим нам падне на памет, изустимо /пустимо да изађе из нас/. Дрскост - то је бестидност, претпостављање свог ја свуда и увек. Онда бирај: или Христа или себе. Ако је у теби присутна дрскост, не можеш бити син Божији. Ако си склон дрскости, твој живот ће бити безуспешан, растројен, све твоје живљење ће постати млитаво и осећаћеш немоћ, сухоту срца”. И, обрнуто, када се чувамо од дрскости, онда наше срце оживљава, постаје способно за врлину.

Што строже надзиремо своја уста, тим јачи постајемо у борби са страстима. Помоћу ћутања и молитве можемо победити било које, чак и најгрубље страсти, нпр. страст гнева. Ако у свакој, чак и најнезнатнијој ситуацији, када нас ближњи нервира, ћутимо и настојимо да молитвом изагнамо озлојеђеност из своје душе - то је већ подвиг, који чисти наше срце. Читав наш живот се може састојати из таквих малих подвига, док се са стране може чинити да ништа посебно не радимо и да се споља не подвизавамо више од других. Међутим, ми побеђујемо страсти и напредујемо из дана у дан.

Постоји још једна законитост у нашем духовном животу. Човек који се подвизава у молитви не може бити груб према ближњима. Старац Софроније (Сахаров) је говорио да, ако си груб према људима, то је забрињавајуће јер је знак да у твом духовном животу нешто не иде како би требало. Истинска молитва облагорођује човека, умекшава, профињује његово срце. Када се човек моли, почиње суптилније да осећа душе других људи. Постаје пажљив и надзире себе да не би огорчио ближње, чак ни једним погледом или гестом, а тим више речју.

Сигурно свако од вас зна како бол, проузрокован оштром речју, може живети у души веома дуго. Није случајна изрека: “Реч је као нож оштар”. Чинимо врло озбиљан грех када рањавамо ближњег речју. При том нас не оправдава то што смо на пример били у тешком духовном стању или што се ближњи, кога смо увредили, лоше понашао.

Старац Емилијан овако пише о томе: “Размислите о томе колико ми увредљивих речи изговоримо једни другима! А, све своје речи ћемо наћи горе, на небесима. По правилу, када говоримо нешто непријатно ближњима, оправдавамо се: “Па, он је мене увредио, он је срамота за читав манастир!” Или: “Па, он не чује, не схвата, неће!” Али, теби је излетело из уста словце? Нећеш га вратити, макар пролио реке суза. Рекао си брату: “Ах, какав си ти глупак”? Готова ствар. Пролиј крв, стави главу под секиру - ипак ће твоја реч остати...” Неко може да пита: “Но, зар се реч стварно не прашта? Па, сваки грех за који смо се покајали прашта се”. Да, свакако, ми се увек кајемо због огрешења речима, као и за сва друга сагрешења. Но, у души ближњег, упркос томе, остаје рана - и са тим ништа не можемо да учинимо.

На пример, рекли смо некоме непријатну реч, увредили смо човека. Ми смо се већ одавно покајали, а тај човек и даље болује. И не само то. Он је у растројству пошао и, такође, некога увредио, можда не само једног човека, већ неколико. А, онда, неки од тих људи ће ранити друге. И, коначно, негде ће планути крупна свађа. Ми као да немамо никаквог удела у овој свађи, иако је првобитни узрок била непријатна реч. После су све ове рањене душе на нашој савести. Низ увреда и препирки може бити бескрајан, а потом ћемо на Страшном суду срести све људе који су пострадали нашом кривицом.

Зато, упамтимо: са каквим год човеком да општимо, нека он има и врло тежак карактер, нека нас он и вређа - ипак ми немамо права да њега рањавамо речју јер не знамо какве то може имати последице - све до пропасти душе тог човека. Свако ко се подвизава у молитви осећа колико силно зависи његова молитва од тога шта и како говори са ближњим. Каже ли грубу реч, увреди ли ближњег - молитве неће бити.

Истински подвижник се уздржава не само од очигледне грубости, већ и од тога да говори хладно, суво, равнодушно. Осим тога, једна од наших важних навика треба да буде да своје мишљење исказујемо тактично и пажљиво. Понекад, изражавамо своје мишљење уопште не размишљајући. Нама се чини: о чему би се овде могло мислити, када говоримо чисту истину? Но, са становишта Јеванђеља, наша истина се може показати као лаж. Ако ми својим речима огорчујемо ближњег - зар се то може назвати истином? Јеванђељска истина се не састоји уопште у томе да се каже нешто што је сасвим адекватно стварном, већ у томе да никада никога не увредимо.

Бива и то да човек поседује многе квалитете, ум, неки посебан таленат, оштроумност, али околина због нечега избегава да општи са њим. Ствар је у томе што је он навикао да категорично изражава своје мишљење, не мислећи на осећања других. Дружење са њим не доноси задовољство јер он својим речима стално рањава душе ближњих. Чак и ако су његове примедбе сасвим оправдане и разумне, са њим је тешко сложити се јер оштре речи рањавају срце. Што више инсистирамо, захтевамо, вршимо притисак на ближње, мање ће успешно ићи наша дела јер је за њихов успех потребна атмосфера мира, љубави и поверења. Када општимо са ближњима у таквом духу, они су спремни да нас слушају и помажу нам са нарочитом радошћу.

Будимо не само уздржани и учтиви, већ пријатни, пријатељски настројени, пуни љубави. Зачинимо сваку своју реч Божанском сољу - тј. љубављу, нежношћу, радошћу, и осетићемо како се на нама испуњавају мудре речи Светог Јована Кронштатског: “услађуј живот ближњих - и Бог ће усладити твој. Речју која долази из срца које верује и љуби - ми можемо творити чуда за душу своју и за душе других”. Тамо где се испуњава заповест увек присуствује Христос. И, када изговарамо једну реч са јеванђељским осећањем, са љубављу према ближњем - увидећемо да, у том моменту, заиста стоји међу нама Живи Христос.

Игуманија Домника (Коробејникова)



Komentari (0)


Оставите Ваш коментар:

Ваш коментар је стављен у ред за преглед од стране администратора сајта и биће објављен након одобрења.