Ретко се дешава да три јеванђелиста цитирају неке Христове изреке на готово идентичан начин. Али то је управо случај са Христовим речима: „Ако ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе и узме крст свој и за мном иде.“ (Матеј 16:24; Марко 8:34; Лука 9:23). Два јеванђелиста такође понављају још једну мисао у категоричком облику: „И који не узме крст свој и не пође за мном, није мене достојан.“ (Матеј 10:38); „И ко не носи крста својега и за мном не иде, не може бити мој ученик.“ (Лука 14:27). Можда је тешко пронаћи било који други захтев који би Христос представио ученицима у тако бескомпромисном облику.
Данас се, наравно, сећамо ових речи, препричавамо параболу о томе како је човек тражио од Бога лакши крст и побринуо се да његов крст буде најлакши. Обично кажемо „ово је мој крст“ за болести и проблеме. Али, на врату нам ипак виси тако мали и тако лаган крст.
У доба Јеванђеља, ове речи су звучале потпуно другачије. Нико није носио крстиће око врата, али је крст, као оруђе за извршење казне, свима био добро познат. То је била најболнија и најсрамнија егзекуција која је икада измишљена на Медитерану: особа је била скинута и везана или прикована за водоравни стуб, причвршћен за вертикални и укопан у земљу. Имао је благу избочину под ногама, међутим, кажњеном су обично и стопала била прикована за стуб. А онда је постепено остављен да умире на отвореном, пред очима свих пролазника, беспомоћан и го. Ко год је хтео да му се руга, могао је. Могао је такође и да ублажи али и продужи његову патњу, тако што би му принео мокри сунђер на лице, како би из њега исцедио мало воде.
Смрт се обично догађала након неколико дана од гушења, у комбинацији са дехидрацијом и другим факторима. Чињеница је да у тако фиксираном положају грудни мишићи особе не могу извести нормалне респираторне покрете. Да би удахнуо, потребно је да се мало подигне на ноге. Све док човек има снаге, он се уздиже овако са сваким удисајем, али то му је касније све теже. Као резултат тога, он умире од спорог гушења, осим ако га не предухитри срчани удар (што се, очигледно, догодило Исусу), или су му ноге сломљене, лишавајући га могућности да се придигне како би могао да удахне ваздух (тако су римски војници убрзали смрт разбојника распетих са Исусом).
Римљани су на овај начин кажњавали побуњене робове и најгоре злочинце. Стари завет (Пета књига Мојсијева 21:23) наводи да је свако ко је погубљен вешањем о дрво проклет - то се могло учинити само са последњим зликовцем, за поучавање других. Чак и тада, Стари завет је захтевао да се тело уклони пре краја дана - што значи да је дошло до брзог погубљења вешањем.
Шта је, дакле, у то време значило „носити свој крст“? Стубови су обично остајали на својим местима, али су попречне греде (тешке неколико десетина килограма) осуђеници обично морали сами да носе до места погубљења у знак свог понижења и потчињавања. Јеванђеља описују да Исус, исцрпљен након бичевања, то није могао да учини, а римски војници су присилили случајног пролазника да му понесе крст. (Мт 27:32 и други).
Исусове речи су значиле онима који су их тада чули, отприлике овако: препознајте себе као злочинца вредног најтежег погубљења, изреците сами такву казну себи и пођите за Мном, знајући да је то цена коју ћете морати да платите. Тако се на крају догодило и апостолима: умрли су мученичком смрћу, а многи су и разапети.
Ово није пасивно „издржавање туге“, то је позив на најактивније самоодрицање. Особа је позвана да се унапред договори о најстрашнијем, најсрамнијем и најболнијем што се може замислити - а ако није спремна, онда је још рано да иде за Христом.
Али овај позив има и још једну страну која ученицима није била јасна у тренутку изговарања ових речи. Откривена им је касније. Сваки краљ или генерал може позвати своје верне слуге или војнике да умру за њега, али то овде није случај: сам Исус је био први на крсту. Он не само да шаље ученике, већ и сам одлази у смрт ради победе над смрћу, не захтевајући од ни од кога ништа и не покушавајући да се заштити. Истовремено, унапред упозорава куда води такав пут. Он сам иде напред, узима ударац на Себе (касније ће Павле у својим посланицама детаљно расправљати о Његовој искупитељској жртви), али ко год жели да Га заиста упозна и са Њим да крене, не може само да прође поред Голготе, него мора и да је искуси.
Андреи Деснитски
За Фондацију Пријатељ Божији са руског: Иван Попов
Извор: nsad.ru