Као духовник се, врло често, сусрећем са различитим представама о посту, понекад сасвим опречним: један мисли да не може савршено да пости, други - да је он дужан да пости неизоставно као Исаак Сирин. (Пост штети здрављу) То није тачно. Разуман и умерен пост не може нанети штету човеку. Чак и неправославни лекари говоре о томе да посна храна доприноси снижавању холестерола у крви, и да је најразумнија дијета - смењивање биљне и мрсне хране.
Но, чак и кад би пост био у извесној мери штетан за тело, он је, у сваком случају, користан за душу. Шта се догађа ако човек стално једе мрсну храну? Код њега се накупља много сувишне енергије, постаје раздражљив и похотан, што му, свакако, уопште не помаже да поштује јеванђељске заповести. У наше време, сматра се да је за здравље неопходно добро се хранити. А, ако постиш, сигурно ћеш боловати. Једном сам морао да лежим у болници јер сам имао проблема са цревима. Докторка ми је дала неке савете, прописала лекове и, док сам се припремао за пријем, рекла је тихо другом лекару: “Ништа се код њега не може поправити, зато што не једе месо”. Ово је, може се рећи, некаква званична идеологија. Понекад људи долазе на исповест и говоре да нису у стању да посте чак ни пред Причешћем или да, у крајњој мери, испоштују дуге постове због болести. И, при томе, исти ти људи са задовољством једу храну која је стварно штетна по здравље.
Некима се чини да је уздржавање од меса, макар на неко време, просто немогуће. Једном сам посаветовао једног човека да неко време не једе месо; он је био неожењен и, ради одржања целомудрија, било је потребно да се уздржава од такве хране. Он се љутнуо: “А, зашто, ако Црква дозвољава?” Ја сам испао јеретик у његовим очима. Међутим, он уопште није мислио на то хоће ли му једење меса бити од користи или не. Да, ми не треба да наносимо штету своме здрављу, али, истовремено, треба увек памтити: сувишак здравља и телесне снаге може озбиљно да науди духовном животу.
Господ је рекао: “Човека не погани храна, већ зле помисли”. Дакле, пост није обавезан. Најчешће се ове речи наводе у своје оправдање. Црквени постови, при својој релативној “благости” у оној пракси коју ми сада упражњавамо, изазивају код неверујућег човека збуњеност. Многи људи се повлаче из Цркве управо због тога што она прописује пошћење. Обавезност поста изазива код њих снажно негодовање, те се они довијају на све начине да докажу и себи и другима да је пост неважан. Међутим, овим само разобличавају себе, откривају да је, у ствари, за њих он врло важан и врло тежак. Зато нарушавање поста уопште није ситница.
Адам и Ева су нарушили заповест Господа о послушности, и тиме нарушили пост. Они су говорили сами себи: “Плодови овог дрвета су прелепи споља. Па, зар нам се може нешто рђаво догодити ако их пробамо? Зар ће од нас одступити благодат Божија? Немогуће је да ће се то догодити”. Они су окусили - и благодат Божија је одступила од њих. И они увидеше да су наги - њима је завладала телесна природа, а њихов духовни живот се потпуно растројио. Тако и ми сада говоримо себи, слично Адаму и Еви: “Па, шта ће бити страшно ако ја у посту поједем млечну чоколаду или масни котлет? То не значи убити или украсти!”
Заиста, спољашње нарушавање поста као да није ништа страшно, али са људима који нарушавају тим мање пребива благодат Божија. Благодат их оставља “нагима”, они живе само телесним интересовањима, за њих као да не постоји ништа духовно.
Познато нам је из црквене историје, из житија многих угодника Божијих, да су, благодарећи посту, стекли велику благодат. Свакако, у наше време, са телесном и душевном немоћи, са млитавом вољом, ми не можемо тако строго да постимо. Најзад, и наше мало уздржање такође доноси корист, сматрам да свако ко пости то осећа. Када се приближава пост, сваки хришћанин се радује, свакако, ако није оптерећен болешћу и слабошћу. Радује се томе што се приближава време духовног пролећа, у његовој души се рађа очекивање некакве чистоте и светлости. Поврх тога, без уздржања у храни, немогуће је напредовати у молитви и духовном животу уопште.
Свакако, ми сада не можемо да постимо као древни подвижници. У наше време, људи су слаби и телом и духом. То је оправдано. Због наше телесне немоћи, наши подвизи не могу да буду тако строги као у древна времена, а због душевне слабости недостаје нам одлучности за ове подвиге. Но, ипак, ако је човек крепког здравља, не треба себе да оправдава и снисходи себи јер је, у наше време, тобоже, немогуће постити. Међутим, увек је потребно пазити на своје здравље. То не значи да га треба прекомерно чувати, прекомерно себе жалити, већ увек треба имати на уму да овај капитал треба трошити економично и разумно. Треба рачунати на то да пред тобом може бити још много година живота, и да овај живот треба да прође у подвигу.
Не треба да схватамо пост, или било које друге телесне подвиге, као својеврсно дозвољено самомучење. Постом ми ослабљујемо тело до те мере да можемо лакше да управљамо својим умом, али то не значи да треба себи да будемо непријатељи. Да ли је ова или она мера поста (као и сваког другог подвига) прихватљива за нас треб мерити једним критеријумом – молитвом. Ако је у души узрасла ревност за молитву, ако ти је постало лакше да се усредсредиш, ако можеш боље да се унесеш у молитву, значи да је твој пост разуман. Ако молитва слаби, пажња сасвим ишчезава, ако нестаје и сама жеља за молитвом, ако молитву понављамо механички, ништа не разумевајући, значи да ова мера поста није одговарајућа.
Међутим, напомињем, резултати поста могу правилно да се оцене тек по проласку бар неколико дана. Може се догодити да ти, у датом моменту, усиљено постећи, осећаш некакав духовни успон, али да, кроз два дана, код тебе настане слабост, млитавост, и да све ово прође. Не треба дозволити да се човек данас ватрено моли, а сутра да лежи скоро у несвесном стању.
Треба схватити да мера поста не зависи само од здравља, већ и од духовног напретка. Духовно узнапредовали човек има права да се држи више или мање строгог поста. Човек физички врло јак, али без благодати, понекад не може да издржи најпростије уздржање у храни. Он није кадар чак ни пола дана нешто да не једе, а човек слаб по природи, али који обилује благодаћу, може много и строго да се уздржава јер ће га благодат Божија укрепљивати.
Неки људи посте искључиво зато да би се прославили. Пре неколико година, један амерички илузиониста је преседео у стакленом сандуку, који је био окачен над Темзом, 44 дана, и пио је само воду. Све ово говори о његовом крајњем славољубљу, он га чак није ни крио. Међутим, с друге стране, овде је велика опасност. Да, Спаситељ заповеда да се, током поста, не прави суморно лице, но то не значи да ми треба да се хранимо тако да нико не би увидео да постимо.
Замислите човека који живи међу неверујућима и маловернима, у крајњој линији нецрквеним људима, који не држе никакве постове. Ако он пред њима буде скривао свој пост и јео све што му понуде, онда се он не може ни један дан уздржати од мрсне хране. Тако, под изговором тајне врлине и привидне љубави према ближњем, неки неискусни хришћани потпуно одступају од поста. Као резултат, добија се да човек није лицемер, тј. ни пред киме се не истиче, али он ни Богу не угађа. Савршавати врлину потајно, у дословном смислу, може само човек који је богат врлином. Он може прикрити своју врлину привидним одступањем од ње. А, ми, људи слаби, ако то хоћемо да учинимо тајно, онда ћемо због своје слабости потпуно одусати од врлине.
У врлини поста, као и код свих других, неопходно је расуђивање. Нека је ова истина, како се каже, извикана, нека је она свима ушла у уши - пракса показује да на њу треба опет и опет указивати. Како стећи ово расуђивање? Саветовати се са искусним духовницима, читати Свете оце, посебно руске подвижнике скоријих времена. Али ако ми, понадаваши се да нам је врлина поста разумљива и лака, почнемо да постимо по своме, неизоставно ћемо се наћи у некој крајности. Ако и не почнемо, као поменути илузиониста, да постимо над Темзом, ипак може настати озбиљна штета: и телесна и духовна.
Схиархимандрит Авраам (Рејдман)