Пре извесног времена, у тренутку потпуног очајања и осећаја беспомоћности, позвала сам маму. А, кога другог? Дечаци су повадили пелене из кесе и носили их на главама. Боцкали су се међусобно, вриштали и причали као бебе. Била сам на ивици нервног слома, а никако нисам могла да придобијем њихову пажњу, нису хтели да ме саслушају ни на секунд. “Мама, мораш да ми помогнеш! Па, они су ужасни, немогући! Ја не знам шта да радим!” - завапила сам. “Мислим да знам шта им је: ТРЕБА ИМ ШМИРГЛА. У томе је проблем” - стигао је неочекивани мајчин одговор.
“Шмиргла?” - узвикнула сам, напола запрепашћена, а напола уплашена да није и она скренула с ума. “Да, шмиргла. Па, зар немате шмирглу? Иди у гаражу и провери, имате сигурно. Узми шмирглу, изведи их на трем и нека ишмирглају цео трем. То би свакако требало да урадите, онај трем изгледа доста лоше” - била је упорна бака. Нисам баш у том тренутку могла тачно да одредим ко ће ме пре излудети - њих двојица, који вриштећи трче укруг око мене, или моја мајка, која, на све моје вапаје, прича како нам је трем лош и како га треба средити. И, то је тако трајало недељама. Ја сам кукала због тога што њих двојица не знају шта ће са собом, а моја мајка је понављала упорно: “Треба их нечим упослити!”
Немајући више куд, решила сам да покушам. Шта могу да изгубим? Било је то баш кад су њих двојица изнели све столице из кухиње, некако изгурали сто у ћошак и започели неку чудну игру, која укључује рвање и ударање гуменим чекићима. Пришла сам им и, онолико смирено колико сам могла, рекла: “Децо, потребна ми је ваша помоћ да оперем ове прозоре”. Наравно да су ме погледали као да се питају јесам ли добро. Али, знате ли шта се после тога догодило? После мало преговарања, прихватили су предлог и опрали прозоре! И, не само то - тих 20 минута прања и кикотања донело је нешто још важније: БИЛИ СУ СРЕЋНИ. Не срећни као да су добили нову играчку, већ онако искрено, срећни и поносни, усредсређени на то што раде.
Ипак, помислила сам, можда им је то забавно само тренутно. Можда сутра више неће желети да сарађују. Нисам одустала, покушала сам сутрадан исту ствар, али овога пута баш са тим шмирглањем трема. Наравно да нису могли да заврше комплетан посао, али је усредсређеност на њега трајала више од пола сата, а за то време су били укључени, концентрисани, срећни. Све ово је почело пре седам месеци, и од тада није прошао ни један дан а да им нисам задала неки посао. То је за мене било откривење! Посао. Једноставно им је био потребан посао.
Знам шта мислите. И ја сам то исто мислила: “Безброј пута сам их узалуд молила да сами сложе играчке! Лакше ми је да то сама урадим...” Разумем вас потпуно. Ипак, истрајте. Вероватно ће се мало опирати јер имају осећај да их на нешто терате. То им се неће допасти. Али, мало тактике и правог приступа, наговештаја добре забаве и - добићете децу спремну за радну акцију. Први пут је најтеже, упамтите. Али, кад једном навикну на тај осећај среће због добро обављеног посла, а ви на ред, који се полако враћа у ваш дом, видећете да сам била у праву. И један опран тањир је помоћ.
Ако сте заинтригирани овом идејом и мислите да је и вашој деци потребно мало мање сталног усмеравања шта да раде јер им је досадно, и мало више рибања мрља од чоколаде, ево шта треба да знате, пре него што покушате. Упамтите, не радите ви ништа лоше ни окрутно тиме што детету дајете да обавља одређене кућне послове. Наравно да нећете децу терати да преносе Џакове од 20кг или да раде послове који нису примерени њиховом узрасту, али нема баш ничег лошег у томе да дете повремено опере судове, сложи веш, опере прозор, а о постављању и распремању кухињског стола да и не говоримо. Некада, деца су помагала у свим пословима. Сетите се само шта су говориле наше баке и деке, па и родитељи, колико се рано од њих очекивало да устану и колико их је обавеза чекало, а да још немају ни двоцифрен број година.
Покажите и објасните сасвим прецизно шта треба да се уради. Када сте уморни, под стресом, а треба завршити још сто послова, нека вам заиста помогну. Мајке су данас под притиском виртуелне групе “супер-мајки”, које, наводно, све стижу. Да раде, да имају беспрекорно сређену кућу, сређене нокте и косу, да иду редовно у теретану, сваког дана кувају оброке као из часописа и, наравно, играју се са својом децом. Аха, како да не. Не покушавајте све да постигнете, одредите приоритете, а деца нека вам помогну увек када је то потребно.
Дакле, имате ви превише посла да бисте, свакога дана, по неколико сати, били и забављач. Наравно да треба да се играте са својом децом, али када то није могуће, нека они играју по вашим правилима. То ће бити боље за све. Мама ће бити срећнија и опуштенија јер не мора да смишља забаву за децу, а уз то још и добија помоћ у обављању кућних послова. Деци ће бити забавно ако свакога дана буду радила нешто друго и ако мама буде заиста ценила њихов труд. А, о томе што проводе време са мамом да и не говоримо. То нема цену.
Џесика Смарт, професор енглеског језика и мајка троје деце
Извор: saborna-crkva.com