Усиљена побожност

Живот је озбиљна ''појава'' и зато је одговорност за своје чињење, али и нечињење, благословена со која га чини смисленим и целисходним. Ипак, и у том озбиљном животу има простора да много тога прокоментришемо кроз хумор и смех, јер у њима лежи макар зрно расудљивости које олакшава пут до спознаје како туђих, тако још и више својих, заблуда, погрешака и странпутица. Ни хришћани нису од овога изузети. Напротив.

23.06.2020. Аутор:: Пријатељ Божији 0

Има код нас, православних, једна специфична пројава гордости, а то је усиљено показивање колико смо ми скромни и побожни. Замислите ситуацију у пошти:

„Имаш хемијску?“
„Изволи.“
„Хвала.“
„Богу хвала.“

Познато вам је то? Ово је пример узалудног помињања имена Божијег, за потребе показивања нас самих као веома побожних и смерних. Сасвим је у реду да узмемо на себе заслугу што смо неком додали хемијску. Не бисмо могли то да учинимо да нам Бог није дао живот, ни руке, ни саму ту хемијску, али немојмо одлазити у крајности. Није да смо спасили неком живот. Додали смо хемијску. "Нема на чему" или "Молим" је сасвим у реду.

Неки стално истичу како су грешни. Знам човека који о себи увек говори како је „грешан и наопак...“ . Чак и кад томе баш није место. „Ја, грешан и наопак, отишао да замешам свињама концентрат у кукуруз...“

Постоје људи који о себи говоре у трећем лицу. Сви знамо да је то јасан показатељ гордости:
„Где си, брате, што ниси свратио јуче?“
„Еееее, Марко Радаковић је јуче палио неке гранурине у башти...“ , а он је Марко Радаковић и говори о себи.

А замислите тај хибрид гордости, кад бисмо спојили говор у трећем лицу и називање себе грешним!
„Где си, што ниси свратио јуче?“
„Грешни и наопаки Марко Радаковић је палио неке гранурине у башти...“

Постоје случајеви кад људи, тобож по узору на Христа (а сасвим ван контекста), не дозвољавају да им се додели иједан комплимент:
„Хвала ти, брате, ти си добар човек.“
„Богу хвала, али немој ме звати добрим, нема доброг осим самог Бога!“

Христос је нешто слично рекао богатом човеку, али не зато што је буквално само Бог добар (благ), а сви људи су зли, већ да би навео богаташа да схвати да је Сâм Христос, коме се обраћа – Бог, Извор благости и доброте.

Неки православци, сматрајући да се тиме одупиру греху гордости, чине веће зло, па скоро да нападну ближњег уколико им овај искаже какву похвалу:
„То је било веома племенито с твоје стране!“
„Ако си ми пријатељ, нећеш ми давати похвале. Можеш критике и увреде, али похвале немој.“
„Океј, онда имаш озбиљан проблем са нарцисоидношћу уколико ти је нечија лепа и љубазна реч претња да створиш комплекс више вредности.“ (размишља неколико тренутака и по тону закључује да је то нека увреда):
„Молићу се за тебе.“

Проблем је и што хришћани скоро да искључе Бога из борбе за спасење па мисле да они својим трудом, врлинама, добрим делима зарађују спасење, „зарађују Бога“, а Он је ту, ето, да припомогне. Уместо да схвате да је Бог тај који спашава нас, а наша добра дела су природна пројава наше одлуке да верујемо и волимо.

Реч „метанија“ (или „метаноја“) се више односи на преумљење, промену начина размишљања и делања. И то је увек потребно, сагледавати своје поступке и стално се мењати ка бољем, у Христу. Али многи од нас су ту „метаноју“ свели само на један њен аспект, а то је покајање. И то нездраво покајање, оно које се своди на плач, жаљење, ситничавост, пуританизам, што води ка сталном незадовољству собом и другима. И онда многи и ту нађу начин да пројаве своју гордост, па долазе да се исповедају свака три дана за небитне ситнице:

„Грешни и напаки Рајко Марковић је имао грешне мисли, оче. Помислио сам како је комшиница Слађа лепа.“
„Па она јесте лепа жена.“
„Али и ти и ја смо ожењени, оче!“
„Ожењени, дабоме, али нисмо слепи.“
„И кад ми је жена ишла на клизање, паде ми на ум грешна помисао... Како би било лепо да мало падне, па да јој се смејем. Не да сломи нешто, него да падне.“
„Твоја Радмила, с певнице? На клизању? Хихих, да, било би смешно. Опрости, настави.“
„А сад помишљам да Ви нисте добар духовник и да треба да нађем бољег, можда у манастиру, чујем да је отац игуман тај-и-тај јако побожан и благочестив!“
„Ето, опрости, Рајко, што не испуњавам твоје високе стандарде моралног савршенства. Можда бих ја требало да се исповедам теби?“
„Е тако ће Рајко Марковић и урадити. Идем код оца тог-и-тог, он не исмева моју духовну борбу.”
„Само бих те молио, Рајко, пре него што одеш, да одговориш мојој недостојности искрено на једно питање.“
„Ако ми Бог дâ да знам одговор.“
„Је ли љоснула Радмила који пут...? На лед...? “

Грешни и недостојни и дебели раб Божији Марко
Извор: avdenagom.blogspot.com/



Komentari (0)


Оставите Ваш коментар:

Ваш коментар је стављен у ред за преглед од стране администратора сајта и биће објављен након одобрења.