Моја мајка је имала главобољу све време откако се сећа. Једина разлика је била у томе што је некад болела јаче, некад слабије - тада се бол готово и није примећивао. Зато нисам био изненађен када ме је, приликом следеће посете кући, још на прагу, сестра поздравила речима:

- Маму јако боли глава, не може ни да дође до тебе.
- Сад ћу је излечити! – рекао сам са неким непознатим извором сигурности.

Заиста сам имао посебан лек са собом.

***
Недуго пре тога, у јулу - августу 2000. године, са Свете Горе је у Москву донета глава светог великомученика и исцелитеља Пантелејмона. Ред до храма Христа Спаситеља био је огроман, пошто је планирано да светиња остане неколико дана у Русији, пре него што се врати на Атос. Људи су стајали по 10-12 сати, и дању и ноћу.

У храм сам стигао после посла, око седам увече. Пронашао сам крај реда људи који чекају да уђу у цркву негде на насипу, извадио књижицу са акатистом светом великомученику и исцелитељу Пантелејмону и почео да читам.

Био сам задивљен православним народом, који је стајао у реду достојанствено, молитвено, усредсређен на своје мисли. Готово да није било разговора. Истина, једна жена је искрено признала:

- Трећи пут стојим...
- Зар ниси већ два пута била овде? – саосећајно је упитала комшиница.
- Да, само што нисам успела да дочекам. Оба пута сам одустала. А онда сам у сну сањала Пантелејмона Исцелитеља, који је рекао: "Ти још ниси била код мене!" Пробудила сам се, сан нестао као однет руком, обукала сам се и ево ме овде. Мислите ли да ће ми свети Пантелејмон опростити?!

Светињи смо успели да приђемо тек ујутру. На излазу из цркве свима је подељено уље у малој бочици, освећено на моштима великомученика и исцелитеља Пантелејмона. Није га било пуно, тек нешто више од два-три милиметра од дна бочице.

- Како може да се користи, има га тако мало? Питао сам изненађено монаха који је делио бочице.
- Разблажите га са другим уљем.

Код куће сам то и учинио, сипајући обично уље у боцу.

Оставивши кофер на веранди, понео сам са собом само освештано уље и отишао у спаваћу собу где је лежала моја мајка.

- О, сине, толико ме боли глава да не видим белу светлост! - негодовала је мајка, уместо поздрава.
- Сада ћу те излечити! - самоуверено сам изјавио и помислио: "Не ја, наравно, већ исцелитељ Пантелејмон..."

Отворио сам боцу. Спустио сам чист крај шибице у уље (јер ничег другог нисам успео да се сетим), прочитао „Оче наш...“ и направио крст шибицом натопљено уљем по челу моје мајке.

Последице ме и даље изненађују, иако је прошло скоро двадесет година. Потпуно неочекивано за моју мајку, а још више за мене, из њеног носа је шикнула апсолутно црна крв! Црно као смола! Мама је устала, а ја сам имао времена само да подигнем руке да крв не би залила кревет, и викнуо сестри:

- Брзо донеси неку посуду!

Моја сестра је донела чинију, помогла мајци да седне на ивицу кревета, а црна крв је лила и лила, испуњавајући дно прилично простране посуде.

И одједном, исто тако изненада као што је почело, крварење је престало. И три светле гримизне капи крви падоше на црну течну масу одозго, не мешајући се са њом.

Гледали смо их у чуду.

Мама је окренула главу у једном смеру, у другом и осмехнула се:

- Не боли ме више!

Мислио сам да ју је то изненадило чак и више од црне крви у чинији.

- О, сине, излечио си ме!
- Не ја, мајко, него свети исцелитељ Пантелејмон! - Пољубио сам маму. - Ово ти је његово уље за лечење. Причала си нам да си као дете волела да за празнике китиш његову икону у цркви цвећем!

Моја мајка никада више није имала главобољу.

Александар Ужанков