У Камаризи поред приморског града Лавриона надомак Атине у Митрополији Мисогеје и Лавриотике на чијем је трону сада Г. Др Николај, уздиже се прелепи Поклонички храм светог Нектарија.Овај храм је саграђен на личну инцијативу Светог Нектарија, а радовима је руководио ондашњи јеромонах, а сада благословени старац Нектарије Виталис. 1980. године у овом храму десио се догађај који не оставља никог равнодушним, ни верујуће, ни не верујуће. По сведочењу старца Нектарија Виталиса, домарке Софије Бурдос и живописца Елене Китракис, те године Свети Нектарије је исцелио свог монаха Нектарија од рака плућа, појавивши се у самом храму. Старац Нектарије описује овај догађај:
Изиђох из олтара. Приђох му. Хтедох да му целивам руку. Није ми допустио, већ он мени пољуби руку. Упитах га: “Како Вам је име?“ „Анастасије!“ Сав сам се најежио када сам од њега лично чуо крштено име светог Нектарија!... Упитах га :“Где живите старче?“ Показа ми на таваницу, где се тада још градио храм посвећен Св. Нектарију Егинском, па рече: “Кућа ми још није готова, па се бринем. А положај ми не допушта да живим, овде, онде...“ „Старче домарка Вам је рекла да имам грип. Лагала је, имам рак. А хтео бих да оздравим само да бих завршио ово дело. Желео бих да завршим и Часну Трпезу, да одслужим прву Божанствену Литургију, па могу да умрем. Смрт ме не плаши.“ „Ништа не брините. То је искушење.“, рече ми. И поче се спремати да оде. Подигох руке да му помилујем лице и рекох му дубоко дирнут: “Мили мој старче, твоје лице толико личи на лице Светог Нектарија !“ Тада се из његових очију скотрљаше две сузе и он ме осени крстом. Загрли ме око оба рамена и пољуби. А ја осетивши дубоку потресеност и радост у исто време, раширих одмах руке да га стегнем у загрљај. Но чим сам их пружио иако сам га видео пред собом, моје руке загрлише празнину. Задрхтао сам и пошто сам се осенио крстом понову му се обратих: “Мили мој старче, молим те, хтео бих још да поживим, хтео бих да служим прву Литургију горе, у новом храму. Помози ми молим те.“ Окрену се тада од мене, крену и застаде пред својом иконом. А ја се као да ми се тек тада „отворише очи“ (Лк.,24,31) осетих потресен, гледајући час њега, час његову икону! Одмах ми рече: „О чедо моје, Нектарије, не жалости се. То је само искушење. Оздравићеш. Десиће се чудо и чуће се о њему по целом свету!“ И тада нам пред нашим очима нестаде, а врата су била затворена и ни за трен се нису отворила. Жене потрчаше да га сустигну. Видеше га на аутобуској станици. Уђе у аутобус за Лаврион. Многи га видеше да је ушао. Али да је изашао, нико! Нестао је у аутобусу!“
Прошла су два и по месеца. Дана 2/15. јуна 1980. године са Митрополитом Агатоником отишао сам у болницу „Агиос Савас“. Професор после прегледа рече Митрополиту и окупљенима: „Можете бити спокојни. Водите оца Нектарија одавде и одведите га у његову Цркву да настави тамо где је стао, јер овде се десило велико чудо. Оче Нектарије ти си победио смрт. Узми овај коверат и однеси га Светом Нектарију, свом заштитнику који је твој лекар и који те је исцелио! Овај коверат припада њему. Ти више немаш рак! Шта се догодило не знамо. Иди и желим ти свако добро...“
Тај дан Камариза радосно прославља и узноси молитве Господу и Светом Нектарију и старац Нектарије који је још жив и крепак моли се за здравље и спасење за све а посебно оне који са вером траже помоћ од Бога и Светог Нектарија.
спц.рс