Има томе тачно 112 година, 3. септембра (21. августа по старом календару) 1903. године у руском манастиру светога Пантелејмона на Светој Гори десио се, неприметан за свет, један догађај. Тог дана, братија је последњи пут имала намеру да на манастирским вратима подели милостињу убогим монасима-сиромасима (путницима по Светој Гори који немају „одређено место за живот“), ходочасницима и странцима. Последњи пут – зато што је из Светог Кинота (светогорске владе) дошло обавештење: више не делити милостињу. То је неефикасно. Због тога се стално враћају лутајући од манастира до манастира-иноци, здрави и млади, али склони томе да живе на туђ рачун уместо да се труде и извршавају послушања... (Није ли то истина, позната вам је та ситуација? Колико само бескућника сретнемо – не на Светој Гори него у московском метроу, на улици – и сваки пут имамо моралан проблем: дати милостињу или не? Посебно када је очигледно: тај човек ће попити „милостињу“, и ништа, осим штете, твоја „помоћ“ неће донети).

Али се судбина светогорских бескућника и угрожених драматично изменила под утицајем једне фотографије. Дељење милостиње, тог дана, фотографисао је инок Гаврило. Када је развио негатив он је, на његово велико изненађење, видео на црно-белој фотографији фигуру сиромашно одевене Жене која је покорно примала благословени комад хлеба. Нико није сумњао да је ово Богородица. Не само зато што на Атосу није могло да буде жена – таква је овдашња вековна строга традиција, већ и зато што је дан раније монах Себастијан рекао монасима да је један пустињак видео Дјевицу Марију док је делио нафору. И, испоставило се, није био сам. Новост се брзо пронела манастиром и сазнало се да је један пустињак такође неколико пута видео код манастирских врата великолепну Жену. Не треба ни говорити да је након тога забрана о дељењу милостиње била заборављена.

У архиви манастира је пронађено неколико писаних мемоара да су неки подвижници непосредно пре тог дивног фотографисања видели Богородицу у стварности. На ово су чак хтели да скрену пажњу и вратару. Али на сам дан фотографисања нико од мноштва присутних није видео женску особу. Тек на развијеној фотографији појавила се слика Богородице.

Појављивање Мајке Божије на Светој Гори је – чест догађај. Једном или неколико пута у животу, у сну и на јави. Њу виђају многи светогорски подвижници. Али, када Богородица остави видљиви знак свог присуства – то је знак за неку поруку: упозорење, укор, милост. Тако је било са познатом Ватопедском иконом Мајке Божије, тако је било и сада. Увеличана фотографија коју је направио инок Гаврило стоји увеличана на зиду манастира Пантелејмон, на месту појављивања Мајке Божије појавио се извор и забележени су случајеви излечења болесних који су пили воду са тог извора. Из те приче изродио се и нови, чудесни приказ Богородице. Међутим, негатив фотографије је изгубљен, а након бројних непријатних догађаја (укључујући и пожаре) који су били истраживани у манастирском кругу током двадесетог века, није било више наде да ће он бити пронађен.

И ево, почетком ове године негатив је пронађен у току спремања манастирских архива. Садашњи игуман манастира светог Пантелејмона, схиархимандрит Јеремија (Алехин) оценио је догађај као пројављивање милости Пресвете Владичице, указујући на то да је „Игуманија Атоска благонаклона према монаштву и прихвата све могуће чинове одрицања његових досадашњих монаха“. Чини се да тај чин није само молитвени, искушенички, већ и чин милосрђа, помоћи другима, љубави, манифестован кроз дела.

Још 1885. године игуман руског манастира на Светој Гори, старац Јероним (Соломенцов) је писао у свом тестаменту: „Познато вам је колико је Господ дуго искушавао наше монаштво великом немаштином, као и напорним задужењима, јер све до Кримског рата оно није било у могућности да дели сиромашнима милостињу. Али када је у то доба беде наш манастир са потпуним одрицањем одлучио да подели са голим сиромасима своју последњу корицу хлеба, то је у то време било примећено, будући да је са свих страна Русије кренула да пристиже у Русик обилна милостиња, уз чију помоћ у то доба беде, монаштво није имало потребе да се устеже и још много сиромашних је подмирило. То је таква богоугодна врлина људских односа и доброчинства.“

Ово појављивање Мајке Божије, старије више од сто година је јако значајно како за сам манастир тако и за иноке који тамо живе. Али чини се да тај догађај, за који се чуло и ван граница Свете Горе и монаштва, нешто говори и нама, обичним православним хришћанима, нама који нисмо подвижници и боговидци. На крају крајева, на Светој Гори се много више појављују, него у нашем обичном животу, општа правила хришћанског живота. Сви који су тамо били говоре о чудесном јављању Промисла Божијег и Пречисте свима, чак и ходочасницима који помажу око домаћинства.

Учествује ли Пресвета Богородица у нашем животу? Да, наравно. И на Светој Гори је то много очигледније него на било ком другом месту: Она се брине да увек „буде у ваздуху“. Да ли је понизна Мајка Божија? Да, више него сви Свети. Ми, који нисмо свети, знамо о томе из теологије, из Предања, из богослужења – за то постоји довољно доказа. А ево, и аутора ових редова који је толико импресиониран једним скоро па непознатим и „неканонизованим“ случајем: једна богољубива душа, сећајући се јављања Мајке Божије говори: „Она је мене гледала тако као да сам ја, а не Она, царица света“.

Пречиста понизно прима положени, на Њене руке, комад хлеба, као да је једна од сиромашних и угрожених. У тој ситуацији Она, свим Својим понашањем буквално реализује Јеванђељске речи: „кад учинисте једном од ове моје најмање браће, мени учинисте“ (Мт. 25,40). Својим уласком у ту свакодневну ситуацију Пресвета показује Своју силу, добијену од Сина Божијег, - сила да загрли срцем сву васељену. Подвижници то овако објашњавају: што се човек више усавршава у чињењу добрих дела, идући ка Крсту, тиме се више приближава христоподобном послушању – максимално сједињење са Богом (вертикално) и ближњима (хоризонтално). И ево, Мајка Божија је у томе достигла савршенство, препуштено једино истинској и апсолутној љубави Самог Бога. За Њу је сваки човек био – ближњи.

И због тога сва наша земаљска логика пада у воду, наше „рачунице“ – коме ће „добро доћи“ наша помоћ а коме не, када ће та помоћ бити „ефективна“ а када не, - све се то окреће логици Господа и Пречисте, логици светости. Због тога се и свети разликују од нас – својом одлучношћу стално ходати по води, живети „Божијом логиком“, апсолутна је апсурдност за овај свет. Ми знамо те признаке истините светости – знамо до боли, зато што свако од нас осећа у каквом је то тренутку „сишао са пута“: када је престао да „хода по води“ или још није начинио први корак. И да би нас охрабрила, Пречиста нам дозвољава да њој учинимо добро: да јој дамо комад хлеба. Да учинимо за некога, „ко је до нас“, мало дело љубави . Ко зна – можда и тај неко ко „стоји до нас“ може бити сама Мајка Божија.

И за крај ћу оставити једну дирљиву причу коју је испричао један светогорски инок.

„Када сам живео у скиту Ксилургу, поставио сам себи за правило да за време јутарњег Богослужења, на 9-тој песми идем у саборни храм и да тамо са упаљеним тамњаном у рукама певам „Честнејшују“. Једне ноћи, окадивши целу цркву, сео сам на стасидију (уздигнуту црквену клупу), и неприметно заспао. У сну видим како у величанственом храму на архијерејској катедри седи Мајка Божија и пред Њом у великом реду стоји много људи. Свако од њих у рукама држи нешто што је хтео да принесе Њој, Мајци Божијој, на дар. Стао сам у тај ред и ја. Последњи. Гледајући на друге одједном ме је обузело осећање непријатности и због самог себе и због тога што једини ја стојим са спуштеним и празним рукама, то јест без поклона. „Шта ја могу да принесем на дар Царици и Владичици?“ – та мисао ме је посебно чинила неспокојним. Када сам коначно дошао на ред почео сам да говорим кроз сузе: „Мајко Божија, ја немам ништа код себе што бих могао да Ти дам. Могу ли макар да ти отпевам Честнејшују?“ Она се нежно осмехнула и са одобравањем климнула главом. И ја сам запевао. Када сам завршио са песмом, погледао сам ка Њој. Она је, божанствено сијајући, ставила у моју руку један новчић са речима: „Како дивно ти певаш! Ево, узми за то овај новчић“. Пробудио сам се а у мојој руци је био Њен поклон.“

На свом састанку 27. јула 2019. године, Свети Синод Руске Православне Цркве усвојио је необичну одлуку. Установљена је прослава у част ове фотографије. Нови празник званично се зове Успомена на јављање Светлошћу Писане (што буквално значи фотографске) слике Пресвете Богородице.

Георгије Великанов