Човек обично мисли да Творац од њега тражи велика дела и да Јеванђеље као услов вере поставља крајње самопожртвовање, поништавање личности и слично. „Не могу никако да учиним нешто велико за Бога, зато је боље да се држим по страни од духовног света, да не мислим о вечности и да живим како се уобичајено живи”, често је размишљање. Зачуђујуће је да, што је човек више предан животним ситницама, тим мање жели да управо у тим ситницама буде поштен, чист и веран Богу. Међутим, кроз правилан однос према „ситницама” мора проћи свако ко жели да се приближи Царству Божијем.
Овде се управо крије и сва тешкоћа духовних путева. Човек обично жели да уђе у Царство Божије потпуно неочекивано, магијски и чудесно, или пак директно, кроз неки велики подвиг. Ипак, ни једно ни друго није истинско налажење вишег света. Човек не долази Богу магијом, остајући на земљи отуђен од интереса Царства Божијег и светле вечности; он не купује вредности Царства неким својим спољашњим поступком, ма колико тај поступак био велик. Добра и света дела су потребна да би се човек навикао на виши живот, светлу вољу, жељу за добрим, небеску психологију, чисто и праведно срце и нелицемерну љубав.
Снага малог поступка у свакодневном животу
Управо кроз мала дела и свакодневне уобичајене поступке, све ово се може укоренити у човеку. Мали добри поступци су попут воде на цвету људске личности. Потпуно је непотребно да се на жедан цвет излије море воде; довољна је и пола чаше, и то ће за његов живот већ имати велики значај. Гладноме човеку који дуго није јео није потребно да одједном поједе брдо хлеба – неколико кришки биће довољно да му организам живне.
Сам живот даје задивљујуће примере важности малих ствари. У медицини, која увек ради са малим и строго ограниченим количинама лекова, постоји цела наука – хомеопатија. Она признаје сасвим мале количине лекова зато што наш организам прерађује изванредно мале количине неопходних материја помоћу којих одржава и унапређује свој живот. Најбољи начин чињења било чега у животу јесте чињење у име Христово. Благословен је онај који долази, у било ком смислу, у име Христово. Дух и име Христово придају свим стварима и поступцима вечну вредност, ма како мали ти поступци били. Пожртвована људска љубав, на којој је увек одсјај љубави Христове, чини значајном и драгоценом сваку реч, сваки покрет, сваку сузу, осмех и поглед.
Искреност и опасност „душевних трунки”
Јасно је да наши поступци могу бити, и често јесу, егоистични и изнутра користољубиви. Господ нам на то указује и саветује да у свој дом не позивамо оне који нам могу узвратити гостопримством, већ оне којима је потребна наша помоћ и подршка. Наши гости понекад буду извор сујете, оговарања и испразности. Сасвим је другачији пријатељски разговор и људски однос који је благословен и који крепи душу, чинећи је чвршћом у добру и истини. Ово је посебно важно данас, када је култ неискреног световног дружења постао болест цивилизације која истребљује саму себе.
Колико је и најмање добро корисно за човека, може се доказати тиме колико му је најмање зло штетно. Ако нам трунка падне у око, ми већ ништа не видимо, око сузи и тешко нам је да гледамо чак и на друго око. Мало зло, које падне као трунка у око душе, одмах избацује човека из поретка исправног живота. Мало добро – извадити себи или другом трунку из телесног или духовног ока – јесте добро без којег се не може живети. Заиста је мало добро понекад и неопходније човеку него велико. Без великог људи могу проживети, али без малог не могу. Људи не пропадају због недостатка великог добра, него управо због недостатка малог. Велико добро је само кров подигнут на зидовима од цигала малог добра.
Непрестана љубав као неугасиво кандило
Мало и лако добро Творац је оставио човеку на земљи, узевши све велико на Себе. Кроз онога ко чини мало, сам Творац чини велико. Наше мало Бог претвара у Своје велико. Ипак, сваком добру, па и најмањем, противи се људска учмалост. Човек доброг ума крепи и теши пре свега самог себе. То није егоизам, већ истински израз несебичног добра које доноси духовну радост ономе ко га чини. Због тога сада не хвалим само добро, већ његову скромност и сићушност. Молим вас, немојте занемаривати ситнице у чињењу добра.
Можда ћете се некада и наљутити, али сваки који се гневи на брата свога ни за што, биће крив суду (Мт. 5, 22). Покушајте да своје морално осећање покажете у ситницама: не убијајте личност свог ближњег ни речју, ни наговештајем, ни покретом. Јер добро и јесте уздржавање од зла. Тешко је молити се дуго током ноћи, али се удубите ујутро, макар идући на посао, јер је ваша мисао слободна да изговара Молитву Господњу. Нека у вашем срцу одјекну речи те молитве. Ноћу предајте себе од свег срца у руке Небеског Оца. И који напоји једнога од ових малих само чашом хладне воде у име ученичко, заиста вам кажем, неће му плата пропасти (Мт. 10, 42).
Подајте чашу најпростијег саосећања сваком човеку коме је то потребно. Ове воде има свуда, читаве реке теку око нас – не бојте се да ће пресушити. Господ је Својом милошћу свуда излио малу љубав, попут воде и ваздуха. Ова мала, али непрестана љубав је неугасиво кандило Богу у храму душе. То је тихо дисање без којег нема живота.
Архимандрит Јован Крестјанкин
За Фондацију Пријатељ Божији превела и припремила: Светлана Розанова
Извор: azbyka.ru