Веровати значи добро чинити, бар тако би требало да буде, иако није увек баш тако. Вера није само питање неког другачијег уверења у односу на оне који не верују, то је стално бдење у себи, над собом и животом уопште. Ту нема малих, небитних ствари, све је важно, тако да вера није сводива на деклеративно изјашњавање, номиналну припадност и беспоговорно извршавање заповести. Вера је непрестани доброделатни живот. Међутим, догађа се да то често заборавимо понесени „великим“ стварима, па „мале“ ствари не примећујемо. Христос је јасно рекао да је мера свега управо тај однос према „малим“, и то мера вечног живота. То осликавају његове речи: „Када учинисте (не учинисте) једном од малих мојих мени учинисте (не учинисте)“ (уп. Мт. 25). Ми, нажалост у свом свакодневном животу све ово заборављамо, што се да видети у нашем свакидашњем животу. Много је примера за ово, навео бих овде један са жељом да се сви мало тргнемо из своје самодовољности и саможивости.

ДОГАЂАЈ У ТРАМВАЈУ

Радња се одвијала у једном трамвају који је крстарио београдским улицама, носећи у себи тајне младих који су тог јутра журили са својих састајалишта у кревете на дневни одмор пред нови ноћни излазак. Трпео је њихове бесне ударце, писање и шта све још осим тога. Негде око подне, на станици недалеко од једног београдског храма, у тај исти трамвај ушло је негде око двадесетак верника који су после литургијског сабрања ишли својим домовима да се мало одморе пред следећу радну недељу. Сви су били тихи и достојанствени, свако је сео на своје место и полако су се груписали по двоје-троје, водећи мирне разговоре. Био сам и ја један од путника, и одмах ми је засметало то што нисам уочио баш много радости у очима, што значи да и у срцу није баш све како треба. Помислио сам да ми се ипак можда само чини да је тако, и почео да размишљам о томе како би требало мало више пастирског старања и разговора, да се људи боље и више упознају, да живе једни са другима у љубави Христовој, а не једни поред других говорећи само о љубави и заједници.

На моменат ме прекиде једна интересантна појава, висок младић бистрих и лепих црта, сав поцепан и босоног, некако стидно је зборио, више себи у браду, говорећи: „Молим Вас помозите ми...“, идући ужурбано кроз трамвај. Присутни, као да не иду са литургијског сабрања, почеше да негодују и приговарају: „Види како је млад и јак, коњу реп да ишчупа...“ Не снађох се ни ја у том метежу речи и идеја, и док се тргох и пожелех да из џепа извадим новчаницу младић изиђе на следећој станици и оде, а да ни динар није добио од свих нас који мислимо да смо истински верници. Отишао је не обазирући се назад, и не осуђујући никога, трагајући за добрим човеком, а ми смо остали...Помислих у себи: „Оде Христос, а нико од нас Га није препознао...“

Некоме може све ово деловати празно, неутемељено, нејасно и нетачно. Али, није тако. Да, овде је један млад човек који долази пред нас срамежљиво и тражи пролазећи тихо поред нас. Не стоји и не чека нас да се предомислимо, поштује наш став, не изнуђује нам ништа сувишним речима. Долази и одлази. А ми? Идемо са Литургије, напунили смо се нове благодати, али смо све то у себи чврсто и сигурно спаковали, тако да остаје само нама и једино за нас. Мислимо да смо Христа чврсто везали у себи и за себе, па нам и не пада на памет да је могуће да овај „лењи“ младић има било шта са „нашим Господом“. А тек помисао да је то сам Господ, па то је јерес за многе. И тако идемо, свако својим путем, случајни  сапутник из трамваја је за многе само још један у низу многих превараната, иза кога стоји неки организовани ланац. Тако да је хула и помислити, а камоли рећи нешто лепо о њему. Колико је таквих? Ко ће свима њима надавати? - ређају се наша самооправдања. И тако презиремо „мале“ у име наше велике и јаке вере, не знајући да се на тај начин супростављамо љубави Христовој.

МИЛОСТИЊА

Шта би било да је свако од нас дао том човеку и најмању могућу новчаницу? А тек да смо дали колико можемо? Гладног би нахранили. И онда би и,али право да га питамо ко је? Шта ради? Како живи? Овако, остали смо странци једни другима. Да, али би се он можда и напио, приговориће неко. Не би се сигурно напио са том свотом новца коју би од нас добио, али зашто  тако судимо инсистирајући на најгорој могућој варијанти? Па због тога што немамо у себи довољно љубави. Опет ће неко рећи да пише у Библији: „Ако неко неће да ради, тај нека и не једе“ (2. Сол. 3, 10). Да пише, али чему пребрзо закључивање о непознатом човеку? Апостол Павле опомиње конкретне људе, а на намеће нам закључак унапред, тако да ове речи не треба на пречац примењивати, јер библијски текст није збирка парола и прописа које себи и својој тренутној потреби прилагођавамо. То је посебно опасно онда кад у потреби да се за нешто изговарамо наводимо речи истргнуте из контекста. На тај начин показујемо нестваралаштво које покушавамо да оправдамо самовољним тумачењем библијске благовести.

НАШ СУВИШАК ЊИХОВ НЕДОСТАТАК

Било како било, човек је прошао поред нас, нисмо га примили. Ми смо били на литургијском сабрању, сакупили „позитивну енергију“ и нисмо дозволили да тај наш унутрашњи склад било ко наруши. А тај човек? Па нек ради нешто? Да, тако је али само у површном посматрању. Да смо бар испунили минимум библијског предлога: „Ваш сувишак нека буде за њихов недостатак“, учинили бисмо хуман гест људског разумевања. Не, нико њега не мрзи, само смо се показали сви као себични, и то у име само нама познате вере. На Христа смо заборавили, иако тврдимо дугачије. Поступак нас је показао као неделатне хришћане, људе који мисле само на себе и своје потребе.

Такав став нас је затворио до обневида, и тако не само да нисмо видели потребу једног човека, него нисмо препознали Христа у њему. Можда је неко и препознао, али тек кад је отишао својим путем да тражи нове и боље људе,  сигурно је да је нашао неког доброг човека, а можда и много добрих људи, преживео је дан и дочекао нови дан. А ми? Остали смо да чекамо нови сусрет, сигурно спремни да препознамо, а Бог зна колико ћемо пута опет поновити данашњи превид и не препознати Христа Који пролази поред нас, умишљајући да је довољно то што смо одстојали неко време у храму на молитви. Не, није довољно то да би се Христос „уселио вером у срца наша“, и да би свако од нас узрастао, „док не дорастемо у човека савршена по мери раста висине Христове“ (уп. Еф. 4, 13).

Дакле, реч је о непрестаном процесу узрастања на личном и саборном плану у стварности христоликог крстоношења. Одрицање себе и узимање крста Христовог најбољи је начин остварења у вери, неоптерећеност пореклом и припадношћу је гарант сигурног идења путем вере. Тако и тада ћемо у сваком човеку видети икону Божију, у богочовечанској стварности вере, и препознати оно најбоље у њему. Ми често грешимо, па у другоме тражимо најгоре како би нашли оправдање за своје погрешне ставове или радње, а не треба чинити тако, треба видети оно што је најбоље у њему.

Ми то поступамо према онима који су нам драги, и не треба другачије радити, али је потребно то примењивати и према другима, а не само према њима. То смо превидели ми поред којих је прошао човек који нас је молио за помоћ, његова рука остала је празна, јер су наша срца била испражњена, иако смо ишли са литургије где смо: „видели истиниту светлост, примили духа небеског...“

И сад, уместо самоосуђивања или самооправдања, отворимо срца једни за друге и наше очи ће препознати Христа у себи и око себе...

Јер, Христос је међу нама - јесте и биће!

Протојереј др Љубивоје Стојановић
Извор: "Православље"