Хришћанство не спада у ред обичних религија, религија која само захтевају од верника одређене индивидуалне ритуале и обредна правила и само једно пуко извршавање моралних закона иако је морал итетако потребан.

Хришћанство је заједница, Црква, живога откривењског Бога и верних у Њему, који се открива човеку лично и непосредно, који страда ради њега и побеђује смрт васкрсавајући из мртвих. Хришћанство је сусрет са Њим, са Васкрслим Христом, васкрслим Сином и Логосом Божијим, а тај сусрет се одвија на Његовој Светој Литургији у Његовој Светој Евхаристији, Светој Чаши, када, причешћујући се, постајемо једно тело са Њим. Причешћивање је најбитнији и најсуштаственији тренутак за сваког хришћанина, сједињавање са самим Богочовеком Христом, у Његовом Светом Телу и Крви и то је оно што хришћанство, конкретно Свето Православље, разликује од свих осталих религија, моменат сједињења са својим Творцем у Богочовеку Христу, Логосу Божијем. Оно што Цркву чини Црквом и што хришћанина чини хришћанином управо јесте Света Литургија, односно, сједињење са Христом у њој. Ко се не причешћује и не учествује у Страдањима и Васкрсењу Христовом на Светој Литургији није ,,комплетан" хришћанин, односно не живи светотајински живот у њеној пуноћи, лишава себе небеских блага и обожења не једући са Дрвета Живота које јесте Христос. Дакле видимо да је хришћанство једна изнад морална, да кажемо, религија, да је једно свагдашње живљење и битисање у васкрслом Богочовеку Христу.

Када кажемо да је хришћанство изнад морална религија, категорија, односно да је изнад сваког морала, онда ми не кажемо да морал није потребан, чак напротив. Ако је Бог Љубав и апсолутна Доброта, дужност сваког хришћанина јесте да следује свом Богу и Његовим заповестима, да га подражава и ходи за Њим, онако како га Спаситељ учи у Светим Јеванђељима и у Светом Предању Своје Цркве. Заповести Христове у понашању су једна нормала, која је кроз Свето Писмо и кроз законе старе Ромеје ушла у сва европска и светска законодавства, а када узмемо у обзир да сва планета и читав универзум живи Христом, Његовим Духом Светим, онда можемо бити свесни и видети сву дубину Христових речи изречених у Светом Јеванђељу: ,,Без мене не можете чинити ништа!" Морал јесте потребан, али је љубав изнад морала, милосрђе, алтруизам, Христос је изнад сваког морала, као што и Свети Апостол Павле каже: ,,Ако веру имам и да горе премештам, а љубави немам, ништа сам!"

Ми хришћани смо у опасности да понекад и претешко осуђујемо ближње и другог, постављајући себе за судије, не схватајући да је управо Христос судија, да је Он тај који суди и спасава, Он који је изнад сваког морала. Његова љубав је та која ће праведницима бити Огањ радости, као Светим Апостолима на Светој Педесетници, а онима одбаченима Огањ вечног мучења. Он је тај који коначно одлучује, а не ми, Господ је и Рај и Пакао! Праведници ће ићи у Земљу Вечне Радости, а одбачени у простор вечног мучења.

Ми смо пречесто у стању да кад видимо брата свог како пада или греши, или гледајући га само по спољашњости, да га одмах осудимо на муке, односно пакао, или да га грубо одбацимо. Грех долази од речи грешка (амартија, грч.), погрешан избор, пут који није пут љубави- пут свагдашњег несебичног свежртвеног окретања ка ближњем, него скривени пут егоизма, окретања ка себи, коришћење других за своје себичне циљеве. Није грех, сам по себи, оно што човека аутоматски сврзава у паклене дубине, али јесте велика опасност да нас кроз навику одвуче од доброте, од Христа и учини синовима пакла, егоманијаштва, да нас моментално изопачи. Све оно што нас одваја од Христа јесте грех и ако нисмо са Христом и ако престрого осуђујемо, ми смо већ у греху, а наш однос са Христом видимо и у односу према ближњима; какви смо према ближњима и својој заједници, такви смо и према Христу.

Оно што је најбитније за нас хришћане и најважније је да знамо, да ниједна длака не може пасти са главе на земљу без допуштења нашег Господа Христа, да је Он Алфа и Омега и Онај којим живимо, који је жила куцавица нашег бића, свачијег бића у универзуму, заједно са својим Пресветим Оцем и Пресветим и Благим и Животодавним Духом и да је Он тај који одлучује и који има коначну реч, јер је напокон и Реч, Слово, Син и Логос Живога Бога. Господ Исус Христос је и Рај и Пакао за сваку људску душу, Његова Љубав којом живи читав универзум и Његова одлука да спасе Кога Он хоће и да осуди Кога Он хоће, а наше је да се молимо за ближње, за Цркву, за цео свет и сву творевину, да свагда живимо са Њим у литургијској заједници сједињавајући се са Њим у Његовој Светој Крви и Телу, у Његовој Свети Цркви, да носимо крст са Њим, да светлимо Његовом Светлошћу и да на крају чујемо Његов радосни глас о Васкрсењу: ,,Уђи добри и верни мој слуго, у малом си ми био веран, над многима ћу те поставити!" Маран Ата.

За Фондацију "Пријатељ Божији": Иван Миладиновић, теолог-вероучитељ