Хришћани перфекционисти су особе које су скоро увек незадовољне собом, својим особинама, недостацима, манирима, незадовољни су својим знањем, некад и самим животом. Свакако, ако бисмо морали бирати између гордог и критичног човека с једне стране, и несигурног и претерано самокритичног са друге стране, ови други имају далеко већу шансу да приђу Христу. Међутим, они често не мере свој грех удаљеношћу од Христа, већ неиспуњавањем правила и прописа.
Не поуздају се толико у Божију љубав, колико се плаше сопствене грешности. И можда подсвесно, а можда и свесно, не верују толико у неограничену Божију љубав, колико верују у слепу и оштру Божију правду. А тада Бога замењује принцип и љубав замењују правила.
Хришћани перфекционисти стреме ка савршенству не увиђајући да смо ту идеју савршености ми створили, а не Бог. Христос каже „Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески“ (Мт.5,48) а то савршенство се постиже чистом љубављу у заједници са Оцем. Не постоји рецепт за то савршенство које је изнад људских поимања. Не постоји опште правило за свако људско биће. Али ако Бога волимо, ми ћемо наћи пут. Некад и мимо тобожњих правила. Најбољи пример за то су јуродиви. Ето наизглед несавршених људи!
Љубав надвисује прописе. Прописи су ту само да би усмерили ка љубави, ка Богу. Не замењујмо Бога прописима. Најтеже је ту нашу браћу и сестре извести из те „прочишћујуће“ теологије којом живе. Често се исповедају свака два-три дана, за сваку лошу помисао, немар или чак обични лапсус. Грех је за њих удаљавање од идеје „савршеног хришћанина“, који уистину и не постоји, јер сваки човек има свој, јединствен однос са Богом и у тој разноликости, а Црквом сједињени, ми Богу прилазимо.
Морамо прихватити своју несавршеност. То не значи да треба да се помиримо са својом грешношћу (Боже опрости!), али морамо просто прихватити да јесмо грешни. Лакше ћемо победити грех ако умножимо врлину која произлази из љубави, али и тада, морамо знати да без Бога ми ништа добро не можемо ни учинити. Морамо имати више поуздања у Бога и Његову љубав, неголи у себе и сопствене моћи. Перфекционисти изостављају тај детаљ. Свесни су свога греха (некад и кад га ту и нема), али као да мисле како Бог не жели или не може, или чак не треба да им опрости. То је већ корак од Јудиног размишљања. Да је апостол Јуда само застао и поверовао како ће му Бог опростити, можда би упркос свему био прибран светима. Али не, он је био веома повређен својим грехом (што је добро), али није веровао да Му Бог може опростити (што није добро). Јуда није веровао да Га Бог и даље воли, да му оставља шансу да задобије мир. Поуздао се само у себе, у сопствену моћ да поправи последице свог греха, а сам заиста није могао ништа. Осим да падне у очај и убије се. Апостол Петар, с друге стране, одрекао се Христа, заплакао се над својим грехом, и први дотрчао до Његове гробнице да Га загрли, јер се поуздао у Његову љубав. И данас је са Њим.
Да, грешни смо, али Бог нас воли. Да, боримо се са собом, али не очекујмо да ће та борба икада овде стати, нити да само својом силом можемо ишта. И то је у реду. Иако делује контрадикторно, у превеликој несигурности хришћана перфекциониста може ( али и не мора) чучати демон прелести. Шта се деси ако неко ко стреми савршенству закључи како је, рецимо, испунио апсолутно све прописе поста? Осећаће се задовољан собом. Убеђен да Му Бог даје благодат за напредак. Узеће још тежи подвиг. И тако, корак по корак, ни не увиђа да не служи своме Богу, већ својој личној таштини. Не пости да би се приближио Богу, већ да би доказао самом себи да може и да вреди.
Хришћанство није терапија. Не лечи нас подвиг, него Бог. Не спашавају нас наша добра дела, него Бог. Не осуђује нас Господ због наше грешности, већ сами себе осуђујемо истрајавањем у греху. А подвиг, добра дела, врлине, молитвеност, све су то пројаве љубави ка Господу и ближњима. И све то пада у воду ако немамо љубави.
Бог баш тебе воли, и познаје те боље него ти сам себе. Какво велико достојанство! Каква велика радост! А ако је Сам Бог рекао да ти вредиш - па ко си ти да тврдиш супротно, и жалиш се како си несрећан и неспособан, и како не можеш или не умеш, и како си слаб или безвредан...? Бог је уз тебе, дао ти је из неког разлога живот, а Он не прави грешке. Ти вредиш. Ниси савршен, али Њему то није важно. Јер Он воли и зле и добре, и све увек призива к Себи. Сам по себи заиста јеси нико и ништа, али у Заједници с Богом, ти можеш далеко више него што си уопште и свестан. Па шта те спречава? Довољно је да имаш љубави. Из ње се све остало порађа, и у њој ће ти Христос сигурно прићи.
То је један диван парадокс, величанствено чудо, човек, који по себи не вреди ни попут зрнца прашине од које је саздан, а с Богом вреди као читав један засебан универзум; човек, бог по благодати, и ништавило по себи. Не треба да жалимо ако нисмо одмах, данас особе какве стремимо да будемо. Даће Бог, и трудићемо се, па ћемо бити особе какве треба да будемо. Даћемо све од себе, у славу Божију, а то је оно што је заиста важно.
Још има много тога да се каже о овој теми, али ни ово није савршен текст.
Марко Радаковић
Извор: avdenagom.blogspot.com