Хришћани имају призив, сходно заповестима Божијим, да буду свети и савршени. Савршенство и светост се прво појављују у души, као радост, која прожима мисли, осећања, речи и дела хришћана. Благодат Божија их прожима из душе, уобличавајући и њихов спољашњи карактер. Хришћанину приличи да је љубазан са свима. Његове речи и дела треба да буду надахнута Духом Светим, Који обитава у њему. Тако он својим животом и љубављу према ближњима прославља Име Божије.

Ко је умерен у речима, умерен је и у делима. Ко пази на речи које треба изговорити, када и где, пазиће и на своју делатност, руковођен врлином и побожношћу. Благословене речи хришћанина одликују се искреном побожношћу. Такве речи у души рађају љубав, доносећи мир и радост. Насупрот томе, непобожна реч рађа мржњу, раздор, завист, сукобе и ратове.

Треба, дакле, увек да будемо побожни. Никада из наших уста не треба да изађе зла реч, реч која није осољена благодаћу Божијом. Наше речи треба да буду увек речи добра, речи које сведоче Христа и доприносе духовном добру.