Кад бисте били од света, онда би свет своје љубио; а како нисте од света, него вас ја од света избрах, зато мрзи на вас свет (Јн.15,19)

У прошла времена хришћане су убијали само ради исповедања Исуса Христа Богом. Кроз прва три века постојања хришћанства, пратиоци тога учења су били подвргавани најтежим гоњењима. Хиљаде мученика и исповедника, мушкараца и жена, стараца и омладине, бедни и богати ишли су на мучења и смрт, али се нису одрицали своје вере. Ради застрашивања народа смишљале су се безбројне јавне казне, али је број хришћана сваким даном растао. И сурови многобожачки свет био је побеђен хришћанским смирењем, кротошћу и љубављу.

И данас хришћане у свету итекако прогањају, али се они не одричу своје вере. А како је код нас? Ево примера: налазимо се на ручку код колега и због нечега се не подижемо руку чак ни да се прекрстимо пре ручка. Гледамо телевизор са друговима на којем почиње, рецимо некористан филм, у себи негодујемо, али нас невидљива сила прикива на фотељу и не да одемо. Пролазимо поред православног храма, рука постаје тешка као олово и нисмо у стању да је подигнемо да би се прекрстили. Шта се са нама дешава? Зар се ми стварно стидимо своје вере, зар се стварно бојимо да је покажемо пред непознатима?

Да, бојимо се. Бојимо се подсмеха и косих погледа, бојимо се да ће нас сматрати заосталима, да ће иза наших леђа да се посматрају са неверицом. Ми се трудимо да живимо као сви. Али где ми живимо? Какав је тај савремени свет, на који начин живи и ка чему стреми? Могу ли се примирити хришћански идеали са вредностима овога света? „Ми не одговарамо обичајима овога света, а ако им и одговарамо у данашњем свету, онда нисмо истински хришћани. Истински хришћанин се не може осећати својим у свету и не може да се не изгледа другима као мало „откачен“. То су речи изузетног проповедника и учењака, јеромонаха Серафима Роуза (1934-1982).

Неупоредивост православног хришћанства и савременог света видљива је голим оком. Свет је егоцентричан, а у основи хришћанства лежи самопожртвовање. Светски човек живи за себе, а хришћанин је дужан да се одрекне од самоугађања ради служења ближњем. Свет и истинско хришћанство су у потпуности супротни и могућност њихове комбинације је само илузија.

У прве векове постојања хришћанства људи су се јасно делили на прогоњене и гонитеље, мучитеље и мученике. Данас се, наводно, сви са љубављу односе ка хришћанству. Политичари пуне своје наступе библијским цитатима, интелигенција расправља о високим идеалима православне културе, гатаре, исцелитељи и магови, у паузама између сеанси, шаљу људе у храм да упале свећу, медији говоре о црквеном животу. Али при свој видљивости тако лојалног односа ка хришћанству, свет се стреми да га стрпа у оквире „културног наслеђа“ или музејског експоната.

И само што човек прими Јеванђелске заповести и покуша да измени свој живот, он одмах губи своју нормалност у очима друштва, на њега почињу показивати прстима, њега жале, над њим се подсмевају. Овде је потребна велика храброст, да се не би сломио, да не би одступио од своје вере и да се не би одрекао Христа. То је подвиг који је сличан подвигу првих хришћана.

У чему се састоји „ненормалност“ хришћанина? Представимо себи овакву ситуацију: човек стоји пред избором, да каже истину или слаже. Ако каже истину, њега очекују различите непријатности, то ће закомпликовати његов живот а могуће је и живот његових ближњих. Ако слаже, никоме од тога неће бити лошије, нико ништа неће сазнати, живот ће наставити својим током, сви ће остати задовољни. Како онда да поступи обични човек? Он ће све да сагледа, увериће се да је то безначајно за околину, да другог избора нема и мало се поколебавши, сакриће истину. Нешто ће ипак за тренутак да покуша да га заустави у његовој намери. Слаби протест савести зачуће се из дубине душе, али ће она ту заћутати пред жељезним закључцима хладног разума.

Познато, јел' тако? Колико пута смо тако поступали са својом савешћу! Нама се није свиђала њена исправност и непоткупљивост, њени сурови, непријатни приговори и увек смо јој пркосили и гушили њен глас када излаза није било. Хоћемо ли себе назвати бесавесним лажовима и лицемерима? Не, ми смо часни и поштени људи. Претварамо ли се? Обмањујемо ли себе?

Па, наш изговор је да тако радимо не због злобе, него из крајње потребе, у животним ситницама које не заслужују пажњу. А остало време остајемо поборници истине. Такав двојни морал јесте општеприхваћена норма односа у савременом свету, где је постало могуће упоређивати љубав ка човечанству са мржњом према комшији иза зида. Може ли хришћанин да прихвати ову норму?

Заражен лажју и лукавством, свет је склон да сматра хришћанство као свој изум, да га мери својом мером. У хришћанским врлинама он види лицемерје и корист, а у самом хришћанству покушај да се побегне од сурове реалности. Свет презире тај лажљиви образ хришћанства који је сам створио. Презире и завиди тим чудним људима који имају смелости да пливају узводно, да живе праведно и не гледајући на мишљења других, завиде онима који хоће да буду срећни, не учествујући у животној трци за срећом.

Свет љути „непримерена“ праведност хришћанина у речима и поступцима, која неретко рађа конфликтну ситуацију, коју би било могуће избећи ценом лажи.

Бити хришћанин данас значи бити исповедник. Није исповедник онај који галами о својој вери и ко је намеће другима, него онај који се сам стара да живи благочестиво, не подилази под законе и морално стање друштва, не врши погодбе са савешћу и не оправдава своје недостатке неморалношћу околине. Бити исповедник значи сачувати јединство речи, дела и помисли, како у заједници једномишљеника, тако и иза црквене ограде.

Отац Серфаим Роуз је писао: „Или си православац у било које доба дана, у било којој животној ситуацији, или уопште ниси православан. Наше Православље се открива, не само у нашим строгим верским ставовима, него у свему што радимо и говоримо. Човек са истински православним погледом на свет сваки део свога живота живи као православац...“

Хоћемо ли се бојати пред лицем вечне Истине и вечног живота што ће у свету према нама да се односе као са мало „откаченим“? Не. Наставићемо да чувамо хришћанску љубав и праштање, које свет никада неће моћи да схвати, али које су њему у дубини срца потребне и које чека.

Јер сваки који је рођен од Бога побеђује свет; и вера је наша ова победа која победи свет (1 Јн.5,4).

Александар Иванов
За Фондацију Пријатељ Божији с руског: Дејан Ђуричић