Мушкарац и жена су различити, али то не значи да је једно од њих "горе" од другог. Данас разне теорије и покрети намећу празна учења о жени, односу човека и жене, деградирају улогу жене и породице. А све у име "добробити жене". Каква се лукавштина и замка крију иза ових теорија! Нема ту борбе за "женино добро", то су у ствари методе које хоће да унизе и обезвреде жену.
Заједничко постојање човека и жене није само близина просторна, него је то пуно дволичносно сједињење у једно биће: "И биће двоје једно тело". Ово мистично сједињење човека и жене је тајна која надвисује наш разум. У браку увек постоје муж, жена и Бог који их сједињује. Брак је, као и девство, харизма, благодатни дар. Брак је установљен при самоме стварању жене. Брак не треба изједначавати са размножавањем – рађањем. Јеванђеље је жени даровало много, оно је њено служење продуховило тако узвишеним смислом да ниједна њена жртва не изгледа превелика у чистој светлости Божанске љубави.
Сваки човек треба да чува своју слободу као Дар Божији, своју непоновљивост и посебност, коју је Господ свакоме од нас дао од рођења нашег. Учи човека да се пред сваким човеком смирава, да воли људе, поштује их, да је у сваком трену свестан да је сваки човек носилац лика Божијег. Породицу, родитеље и једни друге дужни смо да прихватимо и примимо као дар Божији. Православни пут је пут виђења својих грехова, не туђих. Сваки човек треба да разуме и да размишља о смислу живота. Треба да осети и буде свестан одговорности пред Богом, и свим људима. Затим да се преокрене, да не живи само за себе (јер ће бити усамљен и несрећан, празан), већ да живи и са другима и за друге, испуњавајући вољу Божију. Хришћанство није нека богословска шема, него практичан живот. Како каже наш преосвећени Еп. Атанасије (Јевтић): "Православље је Крстоношење!"
Савремени живот и нечување душе у свету постепено или нагло потискује и одбацује благодат Божију, коју сваки од нас православних добија у Светој Тајни Крштења. У Библији пише да смо сви ми сасуди, које треба напунити благодаћу! Ако се не напуне благодаћу, свет ће их пунити својим садржајем, отровом. Тако православни човек престаје да се брине о спасењу своје душе, одриче се себе и вере и срља у вечну погибао! Данас, као никад пре, све је више проблема и искушења и човеку и жени и детету, породици, нацији. У свету мало ко припрема децу за живот. Не уче дечаке да буду глава породице, домаћини, ауторитети. Не уче девојчице и девојке да буду мајке, супруге, домаћице, целомудрене, праве хришћанке.
Задатак васпитања је посадити у срца деце клицу Христове вере. Али то много зависи од предходне духовне припреме и оца и мајке - од нивоа њихове духовне зрелости и нарави. У детету би требало да расте сазнање и свест о Божијем постојању, о Његовој Свемоћи и Љубави, да се у њему развије жива потреба за молитвом. У свему је потребна мера и благоразумност, а најпре и у свему љубав према Богу и страх Божији.
Бити мушкарац, муж, глава породице, је посебно служење Богу. Муж треба да буде добар човек, узоран, поштен, племенит, пун разумевања, љубави, да буде заштитник и стуб своје породице. Да поштује жену и децу коју му је Бог дао, јер ће одговарати за њих. Муж треба да са женом живи у љубави и сагласју, да се договарају о свему, али да је он тај који доноси одлуке, за које и одговара. Не сме да физички или психички малтретира своју жену или децу. Него да се брине о њима, да васпитава децу и чува своју породицу и свој углед, трудећи се да кроз све то, кроз заједнички живот, испуњава Заповести Божије.
Жена увек треба да буде смерна, нежна, тиха, верна, скромна, пуна љубави, трпљења и да својим понашањем и држањем све у породици држи у слози и сагласју, у једномислију у Богу са својим најближима.
Деца су дужна да поштују своје родитеље, какви год они били. Деца не бирају родитеље. Само љубављу се може мењати свет на боље. И деца су одговорна пред Богом да ли су послушна својим родитељима, да ли узвраћају љубав, поштовање и бригу о родитељима. Православна породица је Црква у малом. ''Дар жртве је највећи код мајке. Зато једино њена љубав личи на Божију љубав'', подсећа нас Св. владика Николај Велимировић.
Васпитање значи заједно са дететом ићи постепено, узрастати од простијег ка сложенијем нивоу, од примитивног ка вишем, духовном, од телесног преко душевног до духовног нивоа. Највећа уметност уствари је хришћанско васпитање. Циљ хришћанског васпитања је привести дете Христу, њега учинити хришћанином, да би када он буде свестан да разуме, сам себе исповедио као хришћанина, схватајући да је такав живот - правилан, пуноважан. Циљ се састоји још и у томе, да научимо човека да угађа Богу, да својим животом радује Бога, баш онако како дете радује своје родитеље.
Наши духоносни православни старци уче вернике да пусте да им у дому тј. породици Домаћин буде Бог, и онда према жени да се опходи као према својој помоћници кроз живот, а не као према робу или слушкињи. Да и муж и жена узајамно чувају верност и љубав, али и ауторитет, и пре децом и пред целом заједницом. Треба се трудити и себе присиљавати на жртву, без тога нема напретка ни бољитка. Жртва је показатељ љубави.
Христос је глава мужу, а муж је глава жени. Неке жене хоће власт од мужа, његов крст. Као да им није доста њихове сопствене муке и одговорности. Онда се питају где је прави мушкарац кад оне морају да буду и муж и жена. Данас жене хоће равноправност у односу са мужем, или да оне газдују. А та равноправност мимо Бога је јеретичке природе, то је грех у браку. Ту нема ни смирења ни љубави. Ако је жена паметна, благоразумна, богобојажљива, верна, воли свог мужа, она способност (тј. дар) да осети туђу душу и стање, користи за помоћ и подршку, за неговање брака и породице и чување највећих хришћанских вредности. Ако је егоистична, она живи за себе и све што ради је агресивно, досадно, и увек у корист њене штете и пропасти и брака и породице, а наравно да се то одражава на развој, понашање и резоне њене деце која тек треба да постану родитељи и да формирају своје породице. нас, уствари, једне од других раздељује грех.
Православни имају своју веру, своју православну духовност, културу, традицију. Данас постоје велике замке и искушења за православне људе и жене, а у виду "теорија", "покрета" и "разоноде". Жена хришћанка у својој породици сведочи да су најбоље, најверније, највољеније и врлинске супруге и мајке - чувари сваког добра у свом народу. један од наших великих Отаца и Учитеља Цркве Св. Василије велики каже: "Жена, својом врлинским животом морално чува нацију, али је она и уништава својим неморалом".
Када у Светом Писму пише да ће се "жена спасавати рађањем деце", то подразумева, наравно, не сам чин рађања, него и васпитавање деце у вери и чистоти, бригу о породици, старање да се живи у вери, љубави, светости и целомудрију. Када жена испуњава своје служење као мајка, као супруга, при том се држи Божијег Закона, тада она иде за Христом. Савремена жена може да се приближи идеалу жена - мироносица: у породици - жртвом, на послу - трудом и вредноћом, у својој средини - добротом, смирењем, племенитошћу и пружањем радости и утехе онима којима је то потребно.
Кад жена узме свој Крст и смирено прими послушање које јој је Богом благословено и послано, она уствари прима изобиље дарова и благослова Божијих и стоји међу нама као "утврђен град" и "светиљка у ноћи". Пресвета Богородица да буде на помоћ свим женама, мајкама, девојкама, свим породицама и браковима, свој деци, јер је Она наша Свемоћна и Усрдна Заступница и Молитвеница пред Престолом Божијим, наш чисти узор за живот у Христу!
Монахиња Теодора (Васић)
Извор: vaznesenjeovcarbanja.blogspot.com