Аскеза долази од грчке речи ασκισις- аскизис, што значи вежба, подвиг, подвиг у побеђивању самога себе, својих страсти, егоизма. И сами Спаситељ је говорио да се неке страсти могу победити само молитвом и постом: ,,Овај род се изгони само молитвом и постом”(Мт. 17,21). Данас, мање више, свака организована религија у свету практијује аскетизам, који сачињава пост, одрицање од хране и телесних жеља, појачану физичку активност праћену молитвама, неретко и самокажњавањем.
Заповести о уздржању од телесних прохтева на неко време, од греха и сваког зла, постоје у скоро свим религијама у свету. Аскетизам је данас присутан у свим највећим религијским групацијама. Три највеће монотеистичке религије у свету, јудаизам, хришћанство и ислам, баштине исту пре-аврамовску традицију и све три сматрају праоца Авраама својим ,,почетком". Праотац, Патријарх, Авраам и јесте почетак онога што ће касније постати Црква Христова.
Наша хришћанска традиција нам говори да телесна аскеза није ,,све и свја" у подвижништву. Овде никако не желимо умањити значај телесног поста, али желимо указати на секуларност истог у аскетском животу, односно, да пост треба бити ,,помоћник" духовној, личносној аскези, аскези побеђивања и преображења старог Адама у новог Адама, Христа. Потребно је да обратимо пажњу кад постимо: пре свега да се уздржавамо од свих злих речи и злих жеља и очистимо своје срце од свих сујета овог света. Ако ово сачувамо, пост ће бити праведан.
Сведоци смо тога да монаси на Далеком истоку (Индија), практикују и много захтевније телесне подвиге и аскезу које чак задивљију и хришћанске аскете. Аскетизам се практикује и у исламу уз често телесно самоповређивање (дервиши), а таква пракса уобичајена је понегде и код римокатоличког монаштва.
Житија Светих су пуна сведочанстава и примера Светитеља који су на себе узимали најтеже подвиге, од везивања ланцима, столпништва, до најсуровијег гладовања, али опет стављајући Љубав у центар свог подвижништва, јер телесни подвизи нису оно најбитније у подвижничком животу, односно, телесни подвизи треба да буду у служби исхођујуће љубави.
Свети Максим Исповедник, велико светило Истока, је говорио да се људска душа састоји из три дела: из разумног, вољног и жељателног дела и да човек мора, сходно том сазнању, да се тренира у подвижнитву, да се подвизава, не би ли се приближио Богу и очистио и душу и тело; разумни део душе молитвом непрестаном, читањем, Богомислијем и добрим мислима, вољни део одсецањем своје воље, добрим делима, уздржањем од гнева, праштањем, а желатељни део, постом и одрицањем од сладострасних задовољстава.
Свети Серафим Саровски је говорио да све што радимо, односно што хришћани треба да раде јесте стицање, задобијање, Духа Божијег, благодати, енергије, Духа Светог и да по томе, по енергији коју поседујемо, можемо да видимо да ли су наша дела Богоугодна или не. Да би то било јасније онима који читају, све што радимо ради задобијања Христа, ради приближавања Христу, јесте Богоугодно и стиче се благодат Духа Светога без које и без Кога и не можемо доћи до Христа, јер Дух Свети чини то могућим.
Свако дело љубави, свака несебична делатност, која нас ,,гони" да превазилализимо свој егоизам, да несебично прелазимо границе ипостаси палог Адама, свака делатност на изграђивању заједнице, породице, Цркве, дарује нам Духа Светог, а без Њега не можемо, опет, ништа учинити од свега овога. Господ Дух Свети је у нама од тренутка крштења, како кажу Свети Оци, а у Њему и сам Господ Христос који га и шаље.
Дакле, овде видимо да је побеђивање, потчињавање свог ега, приближавање Христу, односно живот за оног другог заправо хришћанска аскеза: ,,Ако љубави немам, а да и све горе премештам и сва чуда чиним, ништа сам", говори премудри Свети Апостол Павле(1.Кор.). Телесни пост је само помоћ ради задобијања Духа Божијег, један подвиг, двиг, против претераног телесног ,,сладострашћа" у храни, телесног егоизма, телесне лењости, која може довести до других, већих, грехова. Телесна аскеза није суштина хришћанског поста, него је управо љубав суштина, Христос, све оно што радимо да бисмо стекли Христа, да бисмо стекли љубав, Бога, јер Христос јесте Љубав и по томе можемо и да видимо да ли имамо Христа и да ли наши подвизи излазе пред лице Божије, односно да ли Господ прихвата наше подвиге, јер каткад неке подвиге и започињемо из сујетних и празнославних разлога. Љубав није у служби поста, него је пост у служби Љубави, иако постимо из љубави.
Љубав је несебично исхођење из самога себе, целодневна несебична делатност за ближњег, брига, давање за оне око нас, у нашој породици, околини, заједници, Цркви, један свакодневни рад на себи, брига и о екологији, окружењу. Ако имамо несебичну, нелицемерну, састрадалну љубав, ако имамо емпатију, имамо Христа, имамо и Духа Светог, имамо свецелу Свету Тројицу, а опет без Христа и не можемо имати све ово, јер Бог, Христос, јесте Љубав и извор љубави и доброте.
За Фондацију Пријатељ Божији: Иван Миладиновић, теолог-вероучитељ