Бог нам је оставио Цркву да буде наша нова, вјечна породица, у којој као дјеца бесмртности кроз Њега постајемо једни другима вјечна сабраћа, и из које узимамо квасац светости и бесмртности – да њиме заквасимо и своје мале, земаљске породице.

Када говоримо о дјетињству, васпитању и образовању, очинству и мајчинству, крећемо се у оквирима велике и неисцрпне теме породице – заједнице која је заснована на овим односима и која на њима траје. Свети Оци су о човјеку говорили као о икони Божијој, а о породици као о икони Цркве, но веома је важно на прави начин разумјети у чему се ова иконичност огледа.
Бог Који је Света Тројица јесте Биће заједнице, и зато је и човјек који је по Његовом Лику створен призван да у заједници и кроз заједницу гради свој идентитет, а Црква, као видљива појава невидљивог јединства свих нас са Богом, управо је заједница пар еџцелленце. Црква, као свети квасац који освећује и вријеме и простор нашег земног живота, и онда када смо тога свјесни и онда када нисмо, дубоко и непорециво утиче на све аспекте нашег породичног живота. Из тог разлога, породицу и називамо "Црквом у малом", тј. иконом Цркве.
Људи се рађају, одрастају, формирају као личности и као бића заједнице унутар те специфичне заједнице, породице. У њој живимо, мучимо се и трудимо, волимо се и свађамо, разумијемо и не разумијемо. Некада смо добри, некада нисмо. Некада смо мудри, некада нисмо. Некада смо срећни, некада тужни. Некада пуни наде, некада у страшном безнађу. Некада имамо имања и блага, некада преживљавамо на ивици егзистенције. Некада све изгледа мрачно и тамно, а некада све бива обасјано оном свјетлошћу која све чини новим.
Углавном, нема те породице која на путу свога остварења не пролази кроз разне кризе и ломове, као и кроз разне препороде и васкрснућа. Ово је тако зато што породицу чине људи – а људи су грешни и слаби, али су и они који се кају и обнављају, који у своме окружењу остављају неизбрисиви личносни траг и печат. У свом најдубљем искуству ми често носимо ријечи великог Његоша: "Нико миран а нико спокојан, нико срећан а нико довољан..." Јер сналазе нас невоље – због прошлости коју не можемо да измијенимо и околности на које понекад не можемо да утичемо, због гријехова наших и падова наших, због немоћи наше и смртности наше, због страха од смрти и због многих других страхова. И онда тражимо избављење једни у другима, вјешамо се свом тежином на нејака плећа ближњих, и будући да га у пуноћи једни другима не можемо дати – љутимо се једни на друге, замјерамо и сви нам бивају криви. Неријетко се понашамо као они који у мрачној соби ударају једни о друге и саплићу се о безбројне препреке тражећи прекидач, умјесто да само отворимо прозор и пустимо да свјетлост уђе споља и разагна таму.
У човјека, у то своје љубљено биће, Бог је приликом стварања утиснуо неизбрисиви печат Своје љепоте. Не смијемо заборавити да ни духовна љепота, ни свјетлост нашег лица нису нешто наше, већ одбљесак оне Свјетлости која долази са Извора свјетлости и која је увијек дар. Зато су нам тако и толико потребни Бог и Црква, као мјесто нашег најприснијег сједињења са Њим. Без Бога, као Оног "у чијој Свјетлости видимо свјетлост", свака наша врлина остаје бесмислено и беживотно сјеме, посијано у јалову земљу без изгледа да икада донесе свој плод.
А Бог је дошао у овај свијет, развалио је окове смрти кидајући нерве њене, побиједио је за нас смрт, гријех и ђавола и оставио нам ништа друго, и ништа мање него Самога Себе. Оставио нам је Цркву Своју Свету и Саборну, Невјесту Своју чисту и непорочну, да у њој и кроз њу бивамо усиновљени Оцу небескоме, да се у њој и кроз њу сјединимо са Њим Самим и постанемо удови Тијела Његовог. Оставио нам је њу да буде наша нова, вјечна породица, у којој као дјеца бесмртности кроз Њега постајемо једни другима вјечна сабраћа, и из које узимамо квасац светости и бесмртности – да њиме заквасимо и своје мале, земаљске породице. Његова Крв и Његово Тијело са којима у Цркви постајемо једно, спаљују трње свих сагрјешења наших и све бива друго и другачије. Дубоко у нама, гдје се то сједињење и сусрет збивају, ниче тада оно што је цвијет човјекове душе, оно што је печат Божији у нама и по чему смо Му налик; бивамо преображени и својим присуством преображавамо и све и свја око себе. Па и онда када се тај цвијет у нама успава, када усахне сред врелине и жеге која каткад завлада у нашем животу исушеном страстима, тај цвијет никако другачије не може бити пробуђен него вјечно свјежим и свеобнављајућим додиром Божијим.
И као што се породица сабира и живи у конкретној кући, дому своме, тако храм Божији, као саборно мјесто свих нас синова и кћери Бога Живога, постаје наш вјечни дом. Додирнути у њему додиром Божије љубави која буди онај успавани цвијет у нама, и сами постајемо мали расадници те љубави у својим домовима. У Цркви учимо да једни друге увијек и у свему посматрамо као своју вјечну сабраћу, и усвајајући такав начин саживота као једини прави и потпуни, преображавамо њиме и своје биолошке односе. Тада и тако породица заиста постаје Црква у малом, а у храму Божијем на видљив начин пројављујемо да смо у великој духовној породици Цркве. То је кућа благослова, кућа мира, кућа љубави, кућа доброте и благости Божије у коју долазимо да из ње у своје домове понесемо ту љубав, благост и доброту.

Породица и Црква имају сличну структуру, а сличност је у томе што обје имају оца и мајку, невјесту и женика без којих нема брака, и плодови чије љубави су дјеца коју доводе на свијет. Породица је прије свега заједница у којој се зна ко је ко, и ко има какву улогу. Отац је ту као узрок и извор породице, као узрок и извор њеног јединства, мајка је та која је конституише, сабира и мири, а дјеца су потомци и ученици који оца и мајку слушају и живе са њима у једномислију, творећи вољу њихову. Ова сличност односа између Цркве и земаљске породице и даје смјелост Апостолу Павлу који – говорећи о односима измећу мужа и жене и савјетујући мужеве да воле своје жене бринући о њима као Христос о Цркви, а жене да им буду послушне у свему – каже: "Тајна је ово велика; а говорим о Христу и Цркви."
У породици, као и у Цркви, људи живе у једном дому, у једном мјесту, хране се истом храном, воле једни друге љубављу коју својим динамичним односима унапрјеђују. А ови динамични односи значе да се мора проћи и кроз кризе, јер гдје је заједница – ту је и криза. Криза значи – суд (од грчке ријечи κρισις) и кризе су у нашем животу, како личном тако и заједничком, увијек позив на преиспитивање, провјеру, суд и поновно расуђивање, прије свега о нашој љубави без које нема и не може бити заједнице, као што ни без заједнице не може бити љубави. То што Бог постоји вјечно још је један доказ да је Он Љубав – јер вјечност без љубави је пакао.
У овоме је тајна наше боголикости: створени смо по Лику Божијем, а Он је вјечна заједница трију Лица у љубави, и не можемо постојати никако другачије него у заједници љубави са другима. У овоме лежи и тајна Цркве, јер Црква је Сами Христос Који иако поставши Човјек, заувијек јесте и Један од Св. Тројице. Породица, која је "Црква у малом", такође почива на односу љубави између својих чланова: одсуство љубави разара само њено језгро. Дакле, љубав је оно што нам даје идентитет: одсуство љубави је гашење живота, па према томе и гашење заједнице. Бог нас је створио из бескрајне љубави и сјеме те љубави положио је у нас. Он хоће да види и препозна то у нама, управо кроз љубав којом ћемо ми вољети једни друге.
Будемо ли његовали овакву љубав, наш ће заједнички живот постати пјесма и радост, а наша породица један топли и свијетли кутак у коме ћемо лијечити ране једни другима љубављу и добротом. Љубав, која блажи душу и подиже човјека, учиниће да нам живот, и поред свих патњи и страдања, ипак буде лијеп.
Епископ захумско-херцеговачки Григорије