О чудесној помоћи Св. Јована Кушника и других светитеља

Супруга сам упознала на студијама током деведесетих. У почетку смо живјели као и наши вршњаци - нисмо мислили о Богу, Цркви и Божјим заповјестима.

Једном приликом наш добар пријатељ нас је одвео у Цркву Премудрости Божје (Аја Софија) оцу Димитрију Рошчину. Већ први разговор са њиме ме је освијестио. Постало ми је јасно да не можемо наставити да живимо као прије; али оно што нам је свештеник предлагао дјеловало је несхватљиво, дивље и застрашујуће. Мом супругу Роману и мени је дао списак литературе и објаснио нам како да се припремимо за прву исповјест, за шта нам је требало око два мјесеца.

У црквени живот смо улазили веома споро: понекад смо у цркву одлазили недјељом; повремено смо се причешћивали. Почела сам да схватам да је немогуће одржати брак без црквеног живота, без поштовања Божјих заповјести, без молитве и без Божје помоћи – свијет нам је то непрекидно доказивао.

У цркви смо се вјенчали 1. августа, на дан када се прослављала 100. годишњица обретења моштију Св. Серафима Саровског. Након вјенчања, супруг и ја смо покушавали да идемо у цркву, али пређашњи начин живота нас је чврство везао: чим смо преспавали једну недјељу, сљедеће је било много лакше опет пропустити службу, а треће је то већ било прелако. Али уз Божју помоћ и молитве оца Димитрија, вратили смо се цркви и ојачали своју жељу да живимо по новим правилима. Тек тада нам је постало јасно колико су дивне породице са много дјеце.

У нашој младој парохији, стално је било жена у другом стању – а и ја сам исто снажно прижељкивала. Али, авај! Од дјетињства сам имала озбиљне здравствене проблеме, тако да нам то није полазило за руком. Љекари су једноставно дигли руке од нас. Покушали су да нам помогну, али ништа није успијевало.

Године су се пролазиле једна за другом. Очајавала сам. Осјећала сам се сломљено, безнадежно и завидно према мамама које су ме окруживале. Плакала сам. Али моја молитва је постајала јача из дана у дана, из мјесеца у мјесец, из године у годину. Заједно са молитвом, расла је моја вјера да ме Господ неће оставити. Морали смо да научимо да трпимо, чекамо и не клонемо духом.

Једног дана, мајка нашег духовника Екатерина Сергејевна Василијева је дошла код нас. Рекла нам је како се саосјећа са нама и моли за нас. Поклонила ми је малу али њој веома значајну икону Пресвете Богородице „Боја која не блиједи“, рекавши ми да се пред том иконом молила док је прижељкивала унучиће. Роман и ја смо почели да се молимо пред том иконом сваког дана, тражећи помоћ. Сви у нашем храму су знали колико смо једва чекали да се чудо догоди.

За вријеме Часног поста, отац Димитрије је посјетио планину Атос, одакле нам је на дар донио светињу из манастира Хиландар – дио чудотворне лозе Св. Симеона Мироточивиог. Њени плодови лијече неплодност супружника који овај чудотворни лијек прихвате уз вјеру и молитву. Свима бих савјетовала да читају о Св. Симеону, о чудима која су се догодила уз помоћ његових молитава – он је заиста невјероватан светац! Тада смо испунили прописано правило, постили, молили се Господу, Пресветој Богородици и Св. Симеону. А онда је дошао Васкрс, и каква радост! Након Свијетле Недјеље, живот се наставио, а ја сам наставила да чекам чудо. Дан ми је изгледао као цијела седмица, а седмица као мјесец... У мају смо отишли у манастир Оптина, гдје смо, као и сви остали са сузама и на кољенима преклињали да добијемо дијете. Сјећам се да сам у исповјести рекла оцу Иларијону: „Колико дуго? Ја више немам снаге да чекам; осјећам малодушност и тјескобу..“ Он ми је давао упутства и умиривао ме је, молећи ме да вјерујем у Божју милост. „Буди стрпљива, моли се и чекај...“ али ја сам наставила да плачем, јецајући. Након неколико недјеља, крајем маја, сазнали смо најдугоишчекиванију вијест за коју смо се толико молили – трудна сам!

Трудноћа је била веома тешка: готово на самом почетку сам смјештена у болницу због ризика од побачаја, па сам цијело љето и септембар провела тамо. Тада сам нарочито осјећала молитве оца Димитрија, мојих пријатеља и цијеле парохије. И ми сами смо се непрекидно молили! Са једне стране, плашили смо се да ћемо изгубити наше догоишчекивано дијете, а са друге, имали смо непоколебљиву вјеру у Божју помоћ. Такво искуство ми се никад више није поновило!

Иван се родио у јануару 2008. године, пет година након што смо почели да идемо у цркву. Тада су нам тих пет година дјеловале као вјечност. Рођење нашег сина је представљало невјероватно славље, радост и, наравно, захвалност. Није то била радост и чудо само за нас већ и за цијели наш храм! Сви су се молили са нама и наравно за чудо смо јавили свима. Иван је крштен у част Св. Јована Кушника јер је наш син рођен на празник овог светитеља.

Прије тога, нисмо ништа знали о њему, али смо се постепено упознавали са њим. Након годину дана, на Иванов рођендан, отишли смо у нашу цркву, а тамо се на тетраподу налазила икона Св. Јована Кушника. Чинило ми се да су се небеса отворила и да видим живог светитеља! Пала сам на кољена, молила се и плакала од среће због овог живог сусрета. Онда смо сазнали са су отац Димитриј и његова мајка Екатерина наручили икону за нашу породицу, и да су заправо насликане двије иконе: једна за нас кући а друга која је остала у храму.

Манастиру Хиландар смо послали мејл са фотографијом нашег новорођеног сина и кратком причу о чуду које нам се догодило. Када је Роман отишао на планину Атос, видио је фоторафију нашег дина код иконе Св. Симеона. Након 12 година, отишли смо у манастир Оптина, први пут након Ивановог рођења. Ушли смо у храм, гдје сам се у сузама исповиједила оцу Иларијону, и у срце ме је такло кад сам схватила са сам се прије 13 година исповиједила испод огромног зида на којем је икона Св. Јована Кушника.

Ана Берсенева-Шанкевич
за Фондацију Пријатељ Божији са руског превела: Вања Ђуричанин
Извор: orthochristian.com