ОТАЦ АНАТОЛИЈЕ (ПОТАПОВ)
Након два-три дана мога живота у манастиру Оптином се проније вијест да долази чудотворна икона Калушске Мајке Божије (слави се 2. септембра). У назначено вријеме многи монаси и богомољци изашли су у сусрет светој икони по шумском путу и прихвативши је, пошли натраг у манастир, појући молитве.
Одједном видим како из наше гомиле неки излазе на поворке и журно грабе некуд десно. Кроз неколико тренутака тамо се већ сакупила велика маса народа који је у густо збијеном кругу окружио нешто и некога. Из просте радозналости и ја се тамо упутих: у чему је ствар? Да би се овако, макар и закратко, оставила Пресвета Богородица, морао је постојати неки нарочити разлог. Пробивши се мало ближе средишту гомиле видје да сви, с ганутљивом љубаљу и срећно се осмјехујући, гледају у неког сићушног монаха са камиловком и проседом, нерашчешљаном и великом брадом. И он се такође свима помало осмјехивао. Људи су настојали да од њега узму благослов. Видио сам како се око тог маленог старичића све тако свијетљело и радовало. Тако мила дјеца срећу своју рођену мајку.
- Ко је то, питам некога до себе?
- Баћушка Анатолије, умиљато одговори овај, чудећи се ипак мојој неупућености.
О Старцу сам ја слушао, али још нијесам имао прилике да га сретнем лично, а за то нијесам имао ни особиту потребу, нијесам тада за њега имао никаквих питања. А сада се појавило питање о њему самоме: свети човјек је исто тако чудо Божије као и икона, само што је чудо опипљивије. Светитељ је само «образ» (лик) Божији, оваполоћен у човјеку. Као и у икони, и у светим људима присутан је Сам Бог Својом Благодаћу. И ту и тамо Бог нас привлачи к Себи Својим даровима радости, утјешења, милосрђа, духовне свјетлости. Као што се Спаситељ са Мојсијем и Илијом јавио на Тавору ученицима у благодатној нествореној Свјетлости и као што је тада Петар узвикнуо – «Господе! Добро нам је овдје бити!» (Лк. 9.33), тако и кроз свете људе та иста преображењска свјетлост и свијетли и грије. А понекад, како је то, не једном, био случај са светим Серафимом Саровским, она се пројављује и у видивој, мада натприродној свјетлости. Тако је било и сада: кроз Баћушку (какве ли њежне и поштовањем натопљене ријечи!) свијетљело је Сунце Правде, Христос Бог наш. И људи су се на томе Сунцу гријали и тјешили се његовом свјетлошћу.
Присјетих се и ријечи апостола Павла о хришћанима: «Зар ви не знате да сте – храм Божији и да Дух Божији живи у вама?» (1 Кор. 6, 19). И другог његовог исказа да је сваки хришћанин дужан да израста у образ савршени и мјеру раста пуноће Христове (Еф. 4, 13)... Ето каква је висота задата хришћанину . Сам Богочовјек Христос! То није дрзновење грамзивости немоћнога (Фил. 2, 6), већ заповјест и наредба Спаситељева, дата у посљедној бесједи Његовој: «Ако ме неко љуби, ријеч Моју држаће, и Отац Мој љубиће њега. И к њему ћемо доћи и у њему ћемо се настанити!» (Јов.14. 23).
То је циљ и задатак хришћанског живота – општење са Богом кроз благодат Светога Духа у светотајинском крилу Цркве Његове. Када тај циљ достигну, облагодаћени људи почињу да изливају своју, то јест Божију Свјетлост и на друге. Боже, како су по себи (Тобом) велики и како су за друге неизрециво важни свети људи!
У животу сам имао прилике да срећем и такозване «велике» (у свјетовном смислу) људе, али њихову величину ја никада нијесам осјетио; људи као људи обични ... А ево сада ми се десило да станем пред Света, и ја сам јасно и осјетио њихову стварну величину ... То су људи – необични!... А понекад вам је крај њих и страшно, како сам имао прилику да то једном снажно доживим током саслуживања са оцем Јованом Кронштатским...
Тако нам постаје јасно зашто прославаљмо Свете, зашто их изображавамо на иконама и клањамо им се до земље и цјеливамо их. Они су уистину достојни тога! Схвативо тако постаје и то зашто ми по храмовима кадимо не само иконе Спаситеља, Богородице и Светих, него и уопште хришћане – чинећи то, ми притом чинимо поклоњење и указујемо поштовање Самоме Богу Који се пројављује у својим «сликама» (образима): иконама и људима. Сваки хришћанин треба да бива слика (образ ) Бога.
Једном сам упитао неког старца:
- Како се уопште трба односити према човјеку?
- С поштовањем, одговорио је он. Ја сам се зачудио његовим ријечима...
- Зато што је човјек образ Божији, одговорио је он.
Када се тај образ у човјеку васпостави, тада га људи поштују. Адаму су се у рају повиновале чак и звијери. О томе нам свједоче и житија светог Герасима Јорданског и Серафима Саровског. Трепте пред њима и бијеси (демони), а радују им се небожитељи. Када се Пресвета Богомајка са светим Петром и Јованом јавила светом Серафиму, Она је овима рекла: «Он је (од) нашега рода!»
«Од тога рода» био је баћушка Анатолије. Колико се само радости, љубави и нежности изливало са његова лица на све који су га гледали у оптинској шуми, на суначаном пропланку тога дана!...
А ево и једне његове поуке, једног савјета Старчевог.
МУЖ И ЖЕНА
Био сам добио писмо до једног свога пријатеља и друга са Академије, свештеника, о. Александра Б., из самарске губерније о његовом разлазу са женом... А како ју је он као дјевојку вољео! Читава наша генерација знала је за њу, тако је добра и прекрасна била она...
И тако, они су се вјеначали. О. Александар је добио парохију у радничком рејону града. Било је потребно изградити храм. Млад и пун идеја свештеник са љубављу и полетом прихватио се тога дјела. Изградња је напредовала брзо... Изгледало је да је све добро. Али, ето јада за матушку: њен баћушка почео да закашњава на објед. Матушка је тиме незадовљна; јело се или охладило или прекувало и препржило. И вријеме узалуд пропада, а и других послова везаних за домаћинство има... И дјеца су се појавила... И огорчена жена почиње да ропће и жали се на такав беспоредак и растројство живота. И, шта је још важније, она умјесто пређашње љубви, почиње да гаји срдњу на мужа, породица се распада...
Баћушка се пред њом правда:
- Та ја нисам било гдје, него на црквеној грађевини!
Али, то матушку не умирује. Зачиње се породична распра, вазда болна и штетна. На крају, матушка једном приликом одлучно каже супругу.
- Ако не измјениш живот, отићи ћу натраг к родитељима!
И управо у томе тренутку био сам размијенио писма са оцем Александром. Сазнавши да идем у Оптину, испричао ми је сву своју невољу и замоли ода одем к оцу Анатолију и затражим Старчев савјет о томе шта да ради. Чему да да првенство – храму или супрузи...
Отишао сам у келију к баћушки. Он је примао претежно хришћане који су живјели у свијету, а монаси су ишли другом Старцу, оцу Нектарију (о. Анатолије је 1908. г. Премјештен из скита у мнастир, да би духовно хранио тамошње долазнике из свијета).
У келији о. Анатолија било је десет до петнест посјетилаца. Међу њима сам се са питањем Баћушки обратио и ја. Саслушавши спуштених очију историју мога друга, баћушка поче скрушено да врти главом:
- Ах, каква несрећа, каква је то несрећа!
Потом, без имало колебања, брижно поче да говори да би баћушка (о. Александар) у томе требао да послуша матушку:
- ...Иначе, иначе ће бити зло, зло...
И ту ми исприча случај из праксе коју је као духовник имао, како се из сличних разлога распала породица. Још увијек се сјећам и имена мужа кога је старац помињао - звао се Георгије ...
- Наравно, рекао је о. Анатолије, и храм градити велико је дјело, али и мир породични чувати такође је света заповјест Божија: муж, према апаостолу Павлу, треба да љуби жену као самога себе, а Апостол је жену сравнио и са Црквом ( Еф. 5, 25 – 33). Ето како је узвишена ствар – брак! Неопходно је хармонично спојити и храм и породични мир. Иначе ће Богу неугодно бити и грађење храма. А лукави непријатељ – ђаво под видом добра хоће да нанесе зло: неопходно је да разумијемо смицалице његове. Да, ето тако му и отпишите: нека на вријеме долази на објед. Све има своје вријеме. Тако му отпишите!...
А потом, мало размисливши, Старац додаде:
- А добро је, добро градити храм. Али са тим добром потајно се мијеша и таштина... Да, мијеша се, мијеша се: хтео би он да што брже заврши... људима се допадне... Тако отпишите... Ја сам у тако и отписао. И – ствар се поправила.
(са руског П.И.)
Светигора, година 4, бр. 43-44, Божић 1995/96, стр. 26-29