У пролеће 2001. године први пут сам чула ову необичну причу. Наиме, у малом подмосковском градићу, код једне благочестиве жене, у њеној кући, замироточило је неколико икона… У том тренутку сам била веома узбуђена од таквог сазнања, али нисам могла ни да претпоставим да ће баш мене, грешну, милосрдни Господ већ за неколико дана удостојити - да својим рукама дотакнем то чудо. Увек су се у Руској Православној Цркви, током многих векова, догађала чуда. То је - или, недостижна моћ црквених Тајни, нарочито, велике Тајне Причешћа... То су нетрулежне мошти или мироточиве главе светитеља... То су чудотворне иконе, - иконе, које су нам дате од Господа, преко којих нам отвара прозор у Виши свет…
Домаћица о којој је реч је 2001. године, по благослову свог духовног оца, везла Плаштаницу за Свету Пасху Господњу. Једва је стигла да је извезе до Великог Петка, и, одједном је схватила да се једноставно догодило чудо. Апсолутно је немогуће завршити тако велики посао за свега четири дана. У сваком другом случају то би трајало неколико месеци. Пошто је завршила рад, клекла је на колена и са искреном скрушеношћу почела да се моли Господу да јој опрости грех што је неколико пута у току везења нехотице иглом додирнула Његово пречисто тело. Одједном је осетила како се по соби, у којој је обично везла Плаштаницу, шири неземаљски мирис непознатог порекла. Необична радост испуни душу честите жене. Пожеле да о томе одмах исприча свима, а онда се присети: - „Ако ја о овоме будем испричала свима, можда ће све одједном да нестане?” И уплаши се. Није желела да се растане са чаробним облаком благодатног мириса. Однесе у храм извезену Плаштаницу и вративши се кући после службе откри да са иконе светих новомученика и исповедника руских, коју је тек недавно купила у свом храму, обилно теку миро… На празник славе Иверске иконе Мајке Божије, замироточила је Иверска икона. Домаћица позва децу и узбуђено рече: - „Изгледа да ће нашу кућу задесити нека несрећа – моје иконе су заплакале”. Тек након недељу дана, када је икона Распеће Христово почела обилно да мироточи, жена је кренула да се исповеди: - „Оче, у мојој кући се нешто дешава...” Када је свештеник узео у руке једну од икона и покушао да је обрише чистим пешкиром, испод његове руке поче да тече миро у виду фонтане.
Од тога дана много тога је преживљава ова честита жена у чијој кући се догодило чудо. Извесно време чак ни свештенство није могло да формира јединствено мишљење - шта да се учини са иконама? Једни су предлагали да се све иконе однесу у храм Божији, други су категорички тврдили да је потребно затворити врата од собе и молити се, молити... Њихово мишљење је да се чудо и догодило због неког њеног греха: - „Па моли се сама, моли за опроштај грехова...” Али, ускоро су иконе почели да посећују људи са свих страна. За време Божићног поста поново смо посетили ову необичну кућу. Видели смо, како се у једној обичној кућици, на једном обичном месту, на многим иконама почињу да догађају видљиве промене, многе иконе почињу да се обнављају, да мироточе, детаљи на иконама дорађују се и украшавају дивним бојама. Показали су нам тада старинске потамнеле иконе које су недавно донете из куће која је потпуно изгорела. Домаћица је настрадала у пожару, а када су људи почели да раскрчују згариште, наишли су на нејасне црне даске. Када су хтели да их баце на отпад, неко је једва приметио да су то у ствари биле иконе. Ту су се по Божијем промислу нашли благочестиви верници који су саопштили адресу необичне кућице у подмосковљу, рекавши да се тамо још оштећеније иконе враћају у живот. И, истина. Данас су се ти, рекло би се, безнадежно упропаштени ликови светитеља на иконама, већ потпуно обновили.
Недавно је у ову кућу издалека допутовао један старији мушкарац. Ушао је у собу и скаменио се. Када је дошао себи, рече „ући на велику икону Покрова Пресвете Богородице: „Ова девојка нас је за време рата извела из окружења. Ја сам је запамтио за цео живот. На њој су чак и чарапице биле такве - са жутим пругицама... Ми смо били окружени непријатељским тенковима. Ни од кога није било могуће добити помоћ и ми тада, колико смо могли јаче, почесмо да се молимо Господу. Верника међу нама готово да није ни било. Тек по неко од нас је имао крстић на врату, коме је мајка дала на поласку, некоме жена... На сав глас смо се молили : „Господе помози!” Војници су били готово деца. Око нас су певале птице. Небо ведро, ведро као да се сама природа опраштала са нама. А ми смо желели да живимо... до суза...
И одједном - чудесан бол у очима. Код некога у стомаку, леђима... И неподношљиво јака светлост... као да није земаљска. Подижем очи и видим - сасвим ниско изнад нас, на облаку, стоји девојка. У рукама јој је шал модро плаве боје, са љубичастим одсјајем. Очигледно је да је девојка врло висока, али, подићи очи више... уопште није било могуће од светлости која је пекла. Апсолутно не знам како, али ми смо остали живи!”
„Па видите, управо ту икону”, - рече домаћица, - „мени је донео један војник. Он је једноставно дошао и дуго је, дуго ходао по соби блед, блед од нечега што је доживео. Затим, када се већ спремао да оде, упитао је: - „Па како ћу ја сада да живим?” Ја му кажем: - „С Богом, сине. Само с Богом!” Следећег дана се вратио и донео ми икону Богородице Умиљење пред којом се Серафим Саровски молио за Русију на камену хиљаду дана и ноћи. Ту се тада задесио отац лично. Погледа на икону и упита војника зашто је баш тим бојама насликао икону, зар других није имао, шта ли? „Имао сам, али, баш такву сам Је синоћ видео”, - одговори младић. Ето каквих све сусрета има и на то нико не може да остане равнодушан.
Однекуд, испод многих светиња, (шта да се ради – тескоба је), домаћица узима икону Сергија Родоњешког обилно окупану миром тако, да капи падају право на под. Збуњен, он брише миро чистом ватом и ставља у кесицу. „Ево, погледајте, преко лика игумана Руске Земље, пројавила се икона Мајке Божије Тражитељице погинулих. Не знам шта да мислим, ми одиста страдамо...” – и упитно погледа на нас.
Цео сат времена смо пажљиво слушали многе приче домаћице куће. Узимала је час једну икону, час другу. Свака светиња има своју причу, тачније, своју судбину. Чини се да је цела православна Русија овде донела своје иконе – иконе које опомињу. Велики је број бројаница, пакетића испод светиња, крстића и привезака с иконицама и именима. Свако православно срце зна да нам се крвоточива знамења шаљу као последња опомена за укрепљење Вере Христове. Чудесни, никаквим речима неописиви дивни густи мирис благуханија шири се свуда око нас. Домаћица нам рече да је већ почела да разликује од које иконе се шири који благоухани мирис. „На пример, од иконице Јована Претече – шири се мирис шумских јагода. А од иконе Матронице, блажене Матроне Московске, шири се мирис пољског цвећа. Чудо. Сваког секунда се сусрећеш са њим”.
Старе иконе, папирне литографије с ликом светитеља, хиљаде икона - мироточе данас у разним крајевима Русије. Божија благодат рушећи све законе материјалног света излива се с Небеса преко њих на нас. Ето како нам тајанствено и загонетно Господ даје знак свог невидљивог присуства у свету видљивом, реалном. Основно је да се схвати, да би нам ова светост помогла, да морамо да се усавршимо, да се очистимо од греха, да изменимо своју греховну природу.
За верујућег човека чудо представља – још једно учвршћење у вери. За неверујућег, али који трага да спозна Бога, то је један од могућих путева да уђе у веру. Али, ако је човек „принципијелно” неверујући, то га сигурно никакво чудо неће уверити у то да Бог постоји. Зар није написано : - “Нико не долази Сину ако га Небески Отац не призове”. Помрачен безверјем, човек не види разлику између таме и Светлости. Не види пружену Милосрдну Десницу Спаситеља ка њему. Домаћица каже да се понекад, мада ретко, догађа да је израз лица њених икона савршено равнодушан. “Неки људи наврате, ћутке погледају и одлазе као да ништа нису видели”.
А чудо Божије је у ствари свуда око нас. И не треба да се меша са нашим људским разумом. Зато се оно, на крају крајева, и зове чудо, јер немогуће га је објаснити, јер излази из оквира физичких закона природе и никаква наука не може да објасни његово деловање сопственим законима. Оно се и догађа по законима другог Света и носи са собом Виши Тајни смисао.
Можемо да не знамо, можемо да не видимо, можемо да не верујемо, али, хтели ми или не – сви се ми крећемо пред очима Божијим. И све наше заслуге на Земљи види Господ: да ли се само због себе толико трудимо или због вечности...? Нико не зна када ће доћи време Велике Жетве Господње – Свеопште васкрсење... Тада ће нам се, усуђујем се да претпоставим, све Тајне Божије открити. Слава Теби, Господе!
Р.Б. Наталија
Превод: Танкосава Дамјановић