Старац Нектарије је, по наводу из књиге “Свети Нектарије - земаљски анђео, небески човек”, о овом чуду посведочио овако: Разболео сам се од тешког облика рака. Читава предња страна мог грудног коша била је једна велика рана, из које су, без прекида, текли крв и гној. Од болова сам цепао кошуље! Ишао сам право у смрт. Замислите, већ сам за то све био припремио...
Дана 26. марта 1980. године, ујутро, отворише се врата на цркви, која је привремено била у подруму јер се горе још градио храм. Налазио сам се тамо са домарком Софијом Бурдос и живописцем Елени Китракис. Уђе унутра један старац, омален, ћелав. Само је на потиљку имао нешто мало косе. Брада му је била потпуно бела. Као да гледамо Светог Нектарија са фотографије. Узео је три свеће, а није оставио новац. Упалио је две од њих. Поклонио се свим иконама на иконостасу. А, поред иконе Светог Нектарија је прошао, не поклонивши јој се! Ја се нисам појављивао. Имао сам ужасне болове и налазио сам се иза завесе, у свештеничкој соби. Само мало сам одмакнуо завесу да бих га видео. Застао је на солеји, пред Царским дверима. Скрстивши руке, упита, не гледајући ни лево ни десно: “Је ли старац овде?” А, домарка, покушавајући да ме “заштити”, како ме не би замарали страни људи, одговори: “Није овде, код куће је. Има грип”. “Не мари. Пожелите му срећан Васкрс”, рече и оде.
Домарка дође до мене и рече ми: “Оче Нектарије, овај старац, који је малочас отишао, много личи на Светог Нектарија! Из очију су му врцале искре! Све ми се чини да је заиста светитељ и да је дошао да вам помогне...!” Ја сам помислио да ми то говори само да би ме утешила. Захвалио сам јој. Међутим, као да је и мени “нешто” говорило да је она у праву. Послао сам је да иде и да га нађе, и да га замоли да се врати. Одоше обе, и домарка Софија и гђа Елени, да га доведу. Ја сам полако изашао и ушао у олтар. Сав у сузама, обгрлио сам Распеће и привио на Њега рану на грудима. Преклињао сам Га. У том тренутку, зачух да долазе. Домарка Софија ме зовну: “Оче, дошао је старац”. Изађох из олтара. Приђох им. Хтедох да му целивам руку. Није ми допустио, већ он мени пољуби руку. Упитах га: “Како вам је име?” “Анастасије!” Сав сам се најежио када сам од њега лично чуо крштено име Светог Нектарија!... Упутио сам га да се поклони светим моштима. Он извади пар малих металних наочара, којима је недостајала једна дршка. Чим смо их угледали, запрепастили смо се јер су то биле оне исте наочаре које смо чували у витрини, под стаклом! Дала ми их је монахиња Нектарија. А, он их стави и рече: “вера, чедо моје, вера је све!”
Поче са великим поштовањем и побожношћу да целива свете мошти, а домарка му је објашњавала које су чије мошти. Али, поред свих честица моштију Светог Нектарија прође, без икаквог занимања! Учини ми се да то није лепо, па му рекох: “Старче, извините, и Свети Нектарије је чудотворац! Зашто њега не целивате?” Он се само значајно насмеши. Идући према последњој витрини, у којој се налази Светитељева икона коју је живописао његов нећак, Анастасије Кефалас, упита ме: “Како је Анастасије? Је ли добро? Је л’ се вратио из Париза?” Одговорих му потврдно, иако то нисам знао. Само да га не ражалостим! Видело се да му је било драго. Потом га упитах: “Где живите, старче?” Показа ми на таваницу, где се тада још градио храм, па рече: “Кућа ми још није готова, па се бринем! А, положај ми не допушта да живим овде, онде!...” “Старче (признадох му тада), домарка вам је рекла да имам грип. Лагала је! Имам рак. А, хтео бих да оздравим, само да бих завршио ово дело. Желео бих да завршим и Часну трпезу, да савршим прву Божанствену Литургију, па могу да умрем! Смрт ме не плаши!” “Ништа не брините. То је искушење”, рече ми.
Поче се спремати да оде. Прође поред своје велике иконе, не обративши пажњу на њу. А ја, осмеливши се, током разговора, подигох руке да му помилујем лишце, и рекох му, дубоко дирнут: “Мили мој старче, твоје лице толико личи на лице Светог Нектарија!” Тада се из његових очију скотрљаше две сузе, и он ме осени крстом. Загрли ме око оба рамена и пољуби. А ја, осетивши дубоку потресеност и радост, у исто време, раширих одмах руке да га стегнем у загрљај. Но, чим сам их пружио, иако сам га видео пред собом, моје руке “загрлише” празнину! Најежио сам се, задрхтао и, пошто сам се осенио, крстом, поново му се обратих: “Мили мој старче, молим те, хтео бих још да поживим, хтео бих да служим прву Литургију горе, у новом храму. Помози ми, молим те”.
Окрену се тада од мене, крену и застаде пред својом иконом. А ја се, као да ми се тек тада “отворише очи” (Лк. 24,31), осетих до дна душе потресен, гледајући час њега, час његову икону! Одмах ми рече: “О, чедо моје, Нектарије, не жалости се. То је само искушење. Оздравићеш! Десиће се чудо и чуће се о њему по целом свету!” И, тада нам пред очима нестаде, а врата су била затворена и ни за трен се нису отворила!
Жене потрчаше да га сустигну. Видеше га на аутобуској станици. Уђе у аутобус за Лаврион. Многи га видеше да је ушао! Али, да је... изашао, нико! Нестао је у аутобусу! Прошла су два и по месеца, 2. јуна сам, са нашим митрополитом Агатоником, отишао у болницу Агиос Савас, због мог случаја. Он је топло о мени разговарао са управником, г. Папаконстантину. А, управник - пошто је извршен детаљан преглед и урађена многобројна испитивања - рече владики: “Преосвећени, нема потребе да ви молите мене, ни ја да молим професоре и остале лекаре. Јер, у овом случају, једини који нешто могу да учине су њих двојица: Свети Нектарије и отац Нектарије!” Ја сам се, међутим, упорно молио, тражећи од Светог Нектарија - свог личног лекара - да ме исцели. Тамо, међу ланцетама, иглама, скалпелима и осталим хируршким инструментима, на хируршком столу, под јаким лампама, међу лекарима, болничарима, ја сам снажно “куцао”, и то обема рукама, на “врата” Светог Нектарија, вичући у себи и преклињући. И, чудо се десило!
У 12:45 изађе професор, видно узбуђен, и саопшти окупљенима: “Можете бити спокојни! Водите оца Нектарија одавде и одведите га у његову цркву да настави са послом, тамо где је стао, јер овде се десило велико чудо!” Пред њим су тада стајали наш митрополит, председник Општине Јужне Атике, Никитас Ковеос, управник болнице и много света. А, професор, са великом ковертом у рукама - са свим резултатима и извештајима специјалиста итд. ми рече: “Оче Нектарије, ти си победио смрт! Узми овај коверат и однеси га Светом Нектарију, свом заштитнику, који је твој лекар и који те је исцелио! Овај коверат припада њему. Ти више немаш рак!
Шта се догодило - не знамо. Иди, и желим ти свако добро”. Можете ли да замислите шта је после било?... Узели смо тај досије и отишли у Камаризу. Звонила су звона. Људи су клечећи славословили. Подигао сам руке према Небесима и рекао: “Боже мој, прво и велико хвала припада Теби, светитељима, а нарочито Светом Нектарију. А, друго велико хвала благословеном народу који се са вером непрестано молио”. Заиста, много ми је помогла његова молитва. Затражио сам да звона престану да звоне и да се широм отворе оба крила врата на храму: “Помозите ми. Сада је на мене ред! Отићи ћу, како год знам, до Светитељеве иконе да му благодарим. Испунићу свој завет”.
Једва сам се довукао донде. Позвао сам га још издалека, плачући од радости: “Свети Нектарије, изађи да се подичиш својим чедом! Изађи да видиш ову “диплому” - коверат са медицинском документацијом - коју си ми дао и исцелио ме! Теби припада!” Људи у цркви су јецајући плакали. Сутрадан дођоше о. Никодим Анагносту, данашњи митрополит Јерисоса, и о. Агатоник Фатурос, садашњи митрополит Китроса. Служили су славослов заједно са осталим мени драгим клирицима и мирјанима...
Извор: saborna-crkva.com