Савремени свет, по речима апостола који«у злу лежи», не односи се само на ово схватање. За једне је чудо нешто нереално, далеко, до чега се не може допрети. За друге је то обична, свакодневна реалност. За треће чудо је лаж, обмана, профанција тј. злоупотреба. Али постоји категорија људи за којих је чудо – дар Божији, плод вере, моћна рука Божија који показује на правилан пут у животу.
Ови људи су православни хришћани. И заиста, колико чуда Господ јавља нама који верујемо у Њега. Колико год да је необично, чуда за које чујемо, истовремено могу изазвати сасвим противречне осећаје, који се не мешају, него на несхватљив начим се допуњују узајамно.
Велико је чудо силазак благодатног огња на Гроб Господњи на велику суботу за Православни Васкрс...Оно истовремено приводи у свети трепет и изазива велику радост о Христу Васкрслом. Туринска плаштаница. Неми сведок Страдања и Васкрсења Спаситеља, с једне стране – говори о великој тајни смрти и у исто време, утврђује нас у вери у Живот. Мироточиве иконе истовремено могу представљати предзнамење Божије о некој невољи и у исто време источати токове исцелења.
Многа чуда се не могу научно објаснити, али ова необјашњивост укрепљује у вери мноштво људи. За верујућег човека нису потребни никакви научни докази те чињенице, да Бог постоји. Ако Он постоји, значи, вера наша није узалудна, него напротив, приноси обиље плодова.
И о једном таквом чуду, које се десило по вери и које је принело стварне плодове, хтео сам и да кажем читаоцима. Баш недавно сам разговарао са једним сада не тако младим човеком, бившим војником. Назваћу га Александар. И ево какву ми је причу свог живота испричао овај слуга Божији.
«Хтео бих, оче, да ти испричам једну причу. Стварну, из мога живота. Услед војне дужности нашао сам се у Авганистану. Служио сам као један од осморице војника, четири пилота и четворо из наше јединице. Полетели смо рано ујутро, јер нас је очекивао опасан пут, требали смо да летимо изнад територије, коју су контролисали душмани. Колико год да смо се трудили, ипак смо дошли до тога да смо гледали смрти у очи. «Поздравили» смо се са «стингером», авион је почео да пада. А онда се командир наглас помолио: «Пресвета Богородице, заступнице земље Руске, не дозволи да ови младићи заувек остану на туђој земљи, помози да их довеземо до отаџбине и да их тамо часно сахранимо». За нас је то звучало као наредба, сваки је почео да се моли у себи.
Крштен сам у детињству. У Цркву нисам ишао, али нисам био ни атеиста. Зато сам се молио, вероватно као и сви, својим речима. Несмотрећи на готово нулту видљивост у магли пред свитање и у одсуству било каквог светла у посади, пилоти су успели да спусте авион. Ми смо уздахнули са олакшањем, али још није све било готово! Окружили су нас душмани и захтевали да им дамо сандуке. Своју плату су они добијали за главе и еполете убијених, а овде је био такав трофеј – целих триста «глава»! Предложили су да нас пусте у замену за сандуке. Истог тренутка командир је опет почео да се моли: «Пресвета Богородице, ако си Ти помогла да се сачувају тела погинулих младића, помози да их одбранимо, и нас спаси од смрти!» Схватили смо да назад пута нема, и одлучили смо да се боримо. Неравноправна борба. Против нас осморо било је 200 душмана. Отворено могу рећи: пилоти нису војници, они имају другу професију. Али ови момци су се тукли храбро. Ово ти, оче није био филм, то је стварно било. Наравно, овакав избор је био за нас најгори. Знали смо да идемо у сигурну смрт, али нисмо могли да одступимо и затражили смо помоћ покретном радио станицом. Тог тренутка нико од нас није знао да ли ће бити жив док помоћ не стигне. Али осећали смо неку невидљиву подршку, која нам је давала снаге да се супроставимо овој гомили «духова» гладној наших покојника.
Нећу да причам како се борба одвијала, али издржали смо готово два сата до доласка наших. С наше стране је погинуо само један човек, најмлађи. Оставио је два детенцета иза себе. Он је закрио собом гранату да би други остали неповређени и живи, жртвовао је себе ради других. Као сад се сећам тог тренутка. Али суштина ове приче није у томе. Битно је да нам је тог дана помогла Мајка Божија. Она није дала да се оскрнаве тела погинулих младића и нас је сачувала од смрти. Шта је то било? Могу да кажам само једно – чудо. Ето то је стварно чудо из мог живота. И после овог догађаја почео сам да идем у Цркву. И молим се за покој погинулих младића и за здравље оних који су остали живи. А ти, шта можеш рећи на то, оче?
Шта сам могао да кажам човеку којега је Сама Пресвета Богородица од сигурне смрти спасила? То да је молитва и храброст пружала отпор против велике непријатељске војске душмана. Спонтано сам узвикнуо: «Слава Богу за све!» На шта сам добио одговор: «И ја исто тако говорим: Слава Богу за све. Јер све његова добра дела се не могу набројати. Како сам почео да идем у Цркву, цео свој живот сам премотао као филмску врпцу, колико чуда сам видео. А грехова колико. Раније не бих о томе ни мислио. Али највеће чудо – јесте ово које сам ти испричао, и управо оно ме је привело Богу. И изгледа да је мене Мајка Божија Сину Својему привела. Зато јој сваки дан благодарим!»
Ето таква је прича о чуду Мајке Божије. Прича о чудима могу испричати много, о вери, сећајући се на то, да је «вера без дела мртва» (Јак, 2, 26). Дела – то је наше служење Богу, плодови наше вере. Нека наша дела буду добра, «надајмо се на Бога спасења» (Мих. 7, 7), и тада се можемо надати на то, да Господ каже сваком од нас: «Дајем ти венац живота» (Откр. 2, 10).
Превод с руског: Наташа Убовић
Извор: хттп://www.правмир.ру/артицле2790.хтмл
цц:манастир лепавина