„Од своје дванаесте године патио сам од демона. Мој живот постао је право мучење. После чина истеривања демона осећао сам се као да сам претучен.

На прву суботу Великог поста, 1995. године, мој духовни учитељ је планирао да служи бденије у Суротију (женски манастир близу Солуна, где је сахрањен старац Пајсије).

Пре него што смо почели, осетио сам жестоку борбу. Током читавог бденија уопште ми се није спавало. Био сам у центру храма, а свуда око монахиња. Када се бденије завршило и почео молебан, једноставно нисам могао да се савладам. Тада су ме монахиње одвеле да целивам мошти Светог Арсенија.

Било је то први пут, сада се сећам тога са језом, да сам осетио и физичку опекотину. На крају сам се окренуо и викнуо „Пај...! Пај...!“. Игуманија ме упита: Пајсије? Онда сам се јако наљутио, почео сам да вриштим, па су одвели ме одвели на старчев гроб и тамо сам три пута викнуо „Свети!“

Покушавао сам да побегнем, ухватили су ме и... натерали су ме да легнем на старчев гроб, окренувши ме на леђа. Тада сам видео старца Пајсија како устаје из гроба, од струка навише, као да се буди из сна. Био је потпуно исти са својом брадом и расом.

Моје лечење трајало је само неколико секунди. Ставио ми је руку на чело и у исто време сам видео црни дим како ми излази из уста. Потпуно сам се смирио, али физички бол није одмах нестао. Заспао сам и када сам се пробудио, рекао сам : „Много ме боли“.

Али четрдесет дана сам осећао такву радост да сам непрестано плакао. Можда је оно што сам рекао било непромишљено, али тада сам рекао: „Боже мој, чак и да цео живот проведем мучен као пре, довољно је да поново осетим ову радост, макар и на минут.

За Фондацију Пријатељ Божији са грчког: Ставро Василидос
Извор: Vima Orthodoxias