Подне у Солуну налик је подневима у свим великим лучким градовима. То је тренутак када се врева стишава. Јесен рујем боји дрвеће, ретке пролазнике мами мирис рибе из таверни. Из даљине се чују сирене бродова који поздрављају град, одлазећи на далека путовања. Покаткад крикне галеб, наговештавајући југо. Бат корака по каменим плочницима је све ређи и тиши. А море и небо су измешали боје.

У цркви светог Димитрија је тихи полумрак. Неколико жена послује по цркви, нечујно се крећући, као да не додирују мермерни под. Ништа не нарушава свети мир храма. Пред олтаром две жене у црнини шапућу молитве повремено подизући сузне очи ка Иконама Светитеља.

Предане својим пословима и молитвама нису виделе када је и како у цркву ушао необично обучен човек, али су све, у исти мах постале свесне његовог присуства. Прекинуле су молитве и послове и пошле му у сусрет.

Он, измучен, у окрвављеној одори, корачао је према олтару. Сакупиле су се око њега, питајући да ли му нешто треба, ко је и одакле долази.

Затражио је воде и рекао: „Ја сам овдашњи, а долазим из Босне, тамо је борба за Православље!“.

Жене су претрнуле. Једна од њих је отишла по воду, а друга да позове свештеника. Жена у црнини, она млађа, грозничаво је гледала војника, препознала га, и као птица погођена у лету, тихо крикнувши, онесвестила се. Старија је покушавала да је освести. Остале жене су стајале скамењене, без гласа и покрета, а војник у одори византијског ратника, лагано је ишао према гробу Светог Димитрија и нестао у њему.

Тишина се згуснула, остао је само благи мирис босиљка или смирне, нису биле сигурне шта је, али да је миомирис, јасно су осетиле.

Жена која је доносила воду, ушла је истовремено са свестеником. Млађа жена је, дошавши себи, клекла пред икону светог Димитрија и молила се кроз сузе, челом додирујући под.

Свештеник је питао жене шта се догодило. Оне су му испричале све о доласку непознатог човека, његовом одговору на питање ко је и одакле долази. Питао их је затим како је био обучен, а оне су, опет, све до једне рекле: „Исто као Свети Димитрије на овој Икони“.

На то је свештеник учинио велику метанију пред Иконом Светог Димитрија, клекли су и топло се, усрдно и дуго, дуго молили у небеској тишини.

Касније је, много касније, свештеник испричао да се свети Димитрије последњи пут јавио 1804. године. То је била година Првог српског устанка.

• Радмила Мишев

***

Митровданска офанзива:  5.000 српских победило је 40.000 непријатељских војника

Тог јуначког Митровдана усташко-муслиманска ордија, бројности 40.000 војника, у такозваној акцији „Бура“, ударила је немилосрдно на српску Херцеговину у намери да протера српски народ са његових вековних огњишта.

Положаје Невесињске и Билећке бригаде Херцеговачког корпуса Војске Републике Српске, напале су здружене снаге „Хрватског вијећа одбране“ и „Армије БиХ“, потпомогнутих регуларним јединицама „Војске Републике Хрватске“, као и разним паравојним формацијама и муџахединским борцима. Главнина напада ишла је преко села Врањевићи, где су положаје држали билећки добровољци војводе Рада Радовића. Напредовање непријатеља на самом почетку било је узроковано нешто лошијом попуњеношћу српских линија услед празновања Митровдана, који велики број Срба прославља као породичну Крсну Славу.

Ипак, на првој линији су ускоро почели да се појављују борци који су долазили директно са прославе Светог Димитрија, али и старци, жене, па чак и деца, „сви који су могли да држе пушку или да помогну на неки други начин“. Рањеници су напуштали болнице да би бранили свој завичај и свој народ. Ова војно-народна сила, иако бројчано вишеструко мања од непријатељске стихије, јуначки се држала и извојевала блиставу победу.

Као успомена на ову одбрану Невесиња и читаве Херцеговине, Општина Невесиње прославља Митровдан као своју Крсну Славу и Дан општине, а ова битка утицала је и на одлуку Борачке организације Републике Српске да узме дан Светог великомученика Димитрија за своју Крсну Славу.

***

Из биографије светог великомученика Димитрија Солунског

Димитрије, јединац солунског војводе, био је дуго очекивано и од Бога измољено чедо. Растао је и учио се војничкој вештини у свом родном граду Солуну, а после смрти старог војводе, цар Максимијан га је поставио на очево место за солунског војводу. Био је на највишем положају, цар га је уважавао и поштовао због његове одважности, поштења и беспрекорног извршавања дужности, све док Димитрије није одбио да прогони хришћане. Не само да није хтео да се повинује царевој наредби, него је јавно исповедио хришћанску веру и тиме себи потписао смртну пресуду. Знајући шта га чека, разделио је имање сиромасима. Цареви војници, који су слепо слушали наређења, а не глас срца и савести, изболи су Димитрија копљима, иако су га нашли на молитви. За хришћане, људе који су мислили и веровали другачије, није било милости. На месту где је сахрањен Свети Димитрије подигнута је најпре мала црква, а касније велелепна, која и данас постоји у Солуну, а у којој се збио овај догађај из 1991. године.