Ходити у Истини, бити сав у Истини и од Истине. То осигурава човеку бесмртност и живот вечни, јер га спасава од греха, од те основне и главе лажи, свелажи. Грех у свима својим безбројним облицима само једно ради: лаже човека да му може дати живот а сурвава га у смрт, да му може дати рај а одводи га у пакао, да га може учинити богом а претвара га у ђавола. Који то грех није лаж, и којим то грехом човек не лаже себе? Ето гордости. Зар гардошћу не лаже човек себе, јер сматра себе великим, а уствари је прах и пепео?

Ето славољубље. Зар славољубљем не лаже човек себе, јер сматра себе славним, а уствари је буњиште, пуно црва и смрада? Ето властољубље. Зар човек не лаже себе властољубљем, јер сматра да је силан и моћан, а уствари је бедни роб смрти и гроба?

Ето сластољубље. Зар човек не лаже себе сластољубљем, јер сматра да ће му дати рајска уживања, а уствари свака се сласт завршава горчином? Тако, грех до греха – лаж до лажи, и све се оне сливају у једну бескрајну лаж, која увек одводи човека „оцу лажи“, том човекоубици „од почетка“ (Јн. 8,44). Зато основна заповест Тројичног Божанства јесте: ходити у истини. Јер само они „који ходе у истини“ Христови су, и лаж нема власти над њима.

Ава Јустин Ћелијски