Кад се човеку догоди да згреши – а на жалост, дешава се често – заједно с осталим горким мислима долази и ова: «Зашто? Шта ми је све то требало?» И вероватно је управо она јака и корисна као својеврсна вакцина против наредних грехова. Јер, истина, врло често не грешимо само због неког заиста озбиљног, ватреног искушења. Не грешимо због тога што нас је нешто незадрживо вукло ка овом греху – ни из далека није увек тако. Чак ни не грешимо зато што смо нешто заиста јако желели. Већ… једноставно, ни због чега.
Долази осећање покајања због учињеног, душа се мучи, боли, осећа да се сама отуђила од Бога. Туга притиска срце, нека нејасна, али врло приметна брига, изгубљеност у садашњости, несигурност у будућност, страх. Ниједна радост више није радост зато што је отрована унутрашњом горчином – осећајем који остаје после греха. Једном речју, то је стање уобичајено после пада – више или мање тешко.
И ево, зна човек зашто му је лоше, зна и то да постоји излаз из још једне у низу криза, али да ће морати да се помучи и да пострада, да од Господа понесе ову или ону «епитимију». Међутим, зашто је осудио себе на то, због чега је одлучио да се удаљи од Оца Који га води у «далеку земљу»? Овде углавном нема јасног одговора.
Кад неко склапа посао, а живи у несавршеном, поквареном и лукавом свету, обавезно се стара о томе да не буде преварен и намагарчен. И зато све унапред проверава: да ли му се, рецимо, нуди добра роба, да ли су повољни услови, да не се од њега не тражи да плати превисоку цену? И ако се човек не превари, касније се радује, а ако буде преварен, секира се и љути. Али, бар из ове ситуације извлачи искуство и у будуће бива пажљивији, обазривији, боље вага свако «за» и «против».
Тако бива у «обичном» животу, тамо где су све вредности, стицања и губици искључиво материјални – и где се може и рукама опипати и измерити и пробати на укус. А у духовном… А у духовном код нас све често бива неозбиљно, немарно, тако да оправдавамо речи Господа: «Синови су овога вијека вјештији од синова свјетлости у своме нараштају» (Лк. 16, 8).
Јер, сваки пут видимо да цена не одговара роби. И не само да је краткотрајна „радост“ греха пролазна и ташта… Понекад ни нема никакве радости. Човек греши „по инерцији“, не размишљајући, због неке чудне слабовоље и малодушности. И не би хтео, и не би желео, а непријатељ га је „мало притиснуо“ и он му се препустио. Осетио је: требало би инсистирати на своме, мало се борити, потрудити. И обузела га је таква туга, таква чамотиња га је напала да је пре одлучио да се преда без икакве борбе и без икаквог труда. Коме ово није познато?
И да смо стекли – ништа нисмо стекли. А изгубили смо мир с Богом, спокој савести, унутрашњу целовитост која се тако тешко поново стиче. Или оно што је личило на целовитост што смо имали. Ово је, укратко речено, она цена која се увек мора платити у таквим пословима. Зато себи касније и постављамо увек исто питање, у некој тешкој недоумици: «И шта ми је све то требало?» Иако је одговор већ одавно спреман: «Ни-због-чега!»
Једноставно, ово питање је закаснело и зато, премда од њега и постоји нека корист, то није она која нам је потребна. Раније је требало то да се упитамо, да узнемиримо своју душу, да не дозволимо срцу да заспи сном лењости.
Да, то је важно – веома важно – да човек уме да пита себе на време, са свом строгошћу и да одговори себи и својој савести без лукавства и малодушности. И још – да прикупи храброст и одлучност да поступи у складу с овим одговором.
Игуман Нектарије (Морозов)