Вера - као нада у невидљиво, невидљиво а реално, као пројава нашег стварног живота у Цркви, која је Тело Христово - очекује од свакога онога који је или сам изашао или кога је његов кум, после крштења, изнео из цркве - мало озбиљније схватање и живљење нашег крштења, као почетка новог живота у Христу. И, ту већ имамо један страховити сусрет - судар између вере и сујеверја!
Колико ћете пута још видети данас, у српским градовима, у српским селима (којих је, на жалост, све мање, па се зато то тамо мање и виђа) - да дечица, бебе које доносе на крштење, имају црвену трачицу, црвени конац, црвену пантљику око руке! Против урока! А долазе да би заживели новим животом! Грешка је у тој огромној количини сујеверја. Кажу: “Па, дете долази да се први пут окупа. Па, долази дете да се први пут ошиша...” А, ми, у ствари, присуствујемо једном КОСМИЧКОМ ЧИНУ! - где човек израња из воде старог човека, из смрти, и почиње да живи новим животом.
Без обзира да ли су вас крстили као бебу, па можда имате неко оправдање и кажете: “Ја се тога свега не сећам...” - Црква вам даје могућност сваке године, током васкршње ноћи, да се сетите шта је то било и да обновите свој савез са Христом. Јер, наш опход око храма, са упаљеним свећама, није ништа друго него наставак оних древних крштењских литија, када су се новокрштени, у првом, другом, трећем веку - а крштавања су се тада обично обављала на некој живој води, на реци, на језеру, на мору - када би се у литији, те ноћи, враћали до храма, до места богослужења и заједно са вернима кренули у опход. И, зато о великим празницима певамо: Ви који се у Христа крстисте, у Христа се обукосте. То није само песма, него је потврда једне чињенице, а ако се човек обукао у Христа, морао је пре тога да се свуче, да свуче са себе старог човека.
И, можда ће тек сад бити некима јасне Христове речи: Ко хоће да пође за мном, нека се одрекне себе. То свлачење старога човека јесте одрицање. Међутим, много је тог старог човека у нама, и после крштења. Или, како је један савремени мислилац рекао: “Много је лакше било Мојсију да извуче Израиљ из Египта, него Египат из Израиља”. Другим речима, лакше је било извући израиљски народ из многобожачке средине него практично паганство из Израиља. А, тај Израиљ је и данашњи српски народ, као и сваки други народ, са толико много паганског међу нама и у нама.
Сваки човек има у себи и паганског, и старозаветног и новозаветног. Али, када упоредимо колико је чега у нама, видећемо да тај новозаветњак, тај човек љубави, просто не може да дође до речи од старозаветњака, човека закона, или - врло често, пречесто - од оног паганина у нама.
Протојереј-ставрофор др Милош Весин