Шта је најважније у животу?

Ако бисмо данас питали поједине људе шта је за њих најважније у животу, сваки би одговорио на свој начин, сваки би говорио о ономе чему тежи, што мисли да јесте, свако ће помињати оно чиме је оптерећен. Сваки човек има неку посебну жељу. И то је добро, то Бог не ускраћује већ благосиља, поготову кад су наше жеље и наше намере добре.

08.03.2024. Аутор:: Пријатељ Божији 0

Бог неће да нас спречи кад чинимо зло, зато што имамо слободу, зато што имамо разум, зато што смо боголика бића. И зато је човеку неопходно да зна шта је најважније у животу. То што је најважније ми хришћани треба да ставимо на прво место. А знаћемо шта је најважније ако читамо Јеванђеље, ако разумемо Јеванђеље, и ако живимо по Јеванђељу. Господ Исус нам кроз Јеванђеље каже шта треба човек најпре да тражи. И каже, иштите најпре Царства Божијега и правде Његове, и све ће вам се друго додати. Заиста, када човек иште Царство Небеско, када тежи Царству Небеском, сав је усмерен на Царство Божије и кроз срце, и кроз душу, кроз мисли, дела и речи. И он заиста добија оно што тражи, зато што је себе растеретио од многих других земаљских обавеза. Због тога што је себе растеретио, он је управо на путу у Царство Небеско још овде и сада на земљи.

И зато, ако тражимо одговор шта је најважније у нашем животу, добићемо га управо кроз Јеванђеље, кроз одговор који Господ Исус Христос упућује младићу који је пришао и питао Га, Господе шта да учиним да задобијем Царство Небеско? Право питање. Не видимо да су то питање поставили ни апостоли, Христови ученици, а видите, овај младић поставља то питање. Али, шта је проблем? Проблем је што младић није растерећен. То је један проблем. Други проблем је што не прилази Христу као Богу, као срцезналцу, него прилази више као оном старозаветном учитељу који треба да му одговори. Дакле, Господ одговара овом младићу, али и свима нама, целом роду људском, да је најважније у животу да задобијемо Царство Небеско.

Како да га задобијемо? Господ је рекао да извршавамо заповести Божије јер ћемо тако задобити живот вечни. Он говори: не убиј, не укради, не сведочи лажно. А онда каже: љуби ближњега свога као самога себе. Е, ту се ми најчешће спотичемо. Никако да другога ставимо испред себе, нећу да ме други заклања. А шта ми заклања? Заклања ми оно чему тежим. Нажалост, ми тежимо ономе што је пролазно. И тежимо ономе што није Божије, не знајући да Бога не може да заклони ни цела планета ако желимо да имамо Бога у себи и да видимо Бога. Ту нам не сметају ни планине, само ако је наше срце чисто. Јер Јеванђеље каже, само они који су чистог срца Бога виде, они Бога осећају. Зашто? Зато што Богом живе. Зато што је Бог у њиховом срцу. А кад је Бог у срцу човековом, онда су сва блаженства, и неба и земље, у том човеку. Тамо где је Бог, тамо је љубав, тамо је правда, тамо је смиреност, тамо је милосрђе, тамо је молитва, тамо је пост, тамо је бдење. Све је тамо где је Бог.

Где Бога нема, ништа нам не вреди, макар испуњавали све ово о чему нам Јеванђеље говори. Овај младић као да је знао да треба да нешто још више учини, али не зна како. Не зна, зато што је оптеретио себе нечим другим, а не са оним што је најважније. Христос му говори: добро, кажеш да си испунио све, а ја знам да ли си испунио све. Ако си испунио све, сад ћу да ти кажем да ниси. Него, ако хоћеш савршен да будеш, раздели све своје богатство, дај другоме, па хајде за мном. И ту се спотакао овај младић, као што се и ми најчешће спотичемо, кад треба да се одрекнемо богатства. Али, још више се спотичемо кад треба да се одрекнемо себе, своје сујете, своје гордости, своје злобе, своје пакости, своје нарави. Тога се тешко одричемо. Јер, кад би се тога одрекли, па ми би били већ у рају. Овај свет би за нас био рај. Све би људе гледали као анђеле, а не би у човеку гледали зло, како, нажалост, знамо да гледамо; чак и измишљамо да је у другоме човеку зло.

Господ каже, ако хоћеш да будеш савршен, иди продај све, па хајде за мном. Христос хоће да нам помогне да се растеретимо, прво свога ега и да тако растерећени кренемо за Христом. А ко ће да нас растерети? Други човек. Не може. Можда богатство? Па то га још више оптерећује. Једино може да нас растерети Онај који нас је створио. То је Бог.  Али, Бог неће да нас растерети од онога што нас спутава да идемо за њим, ако ми то не тражимо. Неће Бог ни да нас спасе, ако ми не желимо спасење. Ако хоћу да се спасем, морам да будем спреман на жртву, односно морам да будем спреман на одрицање. Одговором који је Христос Спаситељ упутио младићу настоји и нас да растерети.

Враћајући се Јеванђељу, наилазимо на питање и одговор. Тамо где је благо ваше, тамо је и срце ваше. Сваки човек види оно што хоће, или чује оно што хоће. Јер оно што хоћу, то тражим. Ако хоћу да чујем Бога, чућу Бога. Ако нећу да чујем Бога, чућу онога другога. Ако нећу да чујем поштеног, искреног човека, чућу онога који ме на лоше наговара. Овај је човек овакав, онај је онакав. У својој памети почнемо да правимо читав сценарио о људима, о другом човеку. Без икакве кривице почињемо да осуђујемо човека и да се љутимо на њега. Дакле, хоћеш ли да видиш Бога, пожели и видећеш Га. Живи Богом, живи вером у Бога, и видећеш Га, и осетићеш Га.

Много је важно имати чисто срце, али је и тешко имати чисто срце. Имамо и ружних мисли, и речи, и дела, а све то прља наше срце. Али, ако је Бог у нашем срцу, онда нећемо имати ружних мисли, ни ружних речи, ни ружних дела. Видимо да је Христос највећи срцезналац наш. Он зна на шта се у ствари ми устремљујемо, чему је окренуто наше унутрашње биће, чему наше унутрашње биће тежи. А човек то и не зна. Човек који је оптерећен неком страшћу, нажалост то и не осећа, саживео се са том страшћу; осећа да је то оптерећење за њега, али често помисли да му то чак и помаже, та гордост и сујета. Бог зна чиме смо ми оптерећени. Зато је одговорио овом младићу да ако хоће да буде савршен, треба све да прода и крене за Њим.

Ако је младић из Јеванђеља споља живео по закону и прописима, шта је он у суштини хтео? Хтео је, што би ми данас рекли, друштвени статус, да Бог похвали то што он у дубини душе и јесте. Као да Бог не зна шта треба да похвали у човеку. Овај човек то тражи. Он тражи признање. И ми данас најчешће тражимо признање. Тражимо да нас други уздиже. А ми другога хоћемо да обарамо. Е, не може тако! Уздигни другога, и тебе ће Бог уздигнути.

Веће је пред Богом и у животу бити понижен, него да друге понижаваш. То је спасење, то је прави пут. После речи упућених младићу, Господ се обраћа апостолима и каже: лакше је камили прођи кроз иглене уши, него ли богатоме ући у Царство Небеско. Бог није рекао да је немогуће богатом ући у Царство Небеско, него да је тешко. Зашто тешко? Зато што је човек оптерећен тиме.

Када видите богатог човека, или богатог у страстима или гресима, приметићете да је сав растројен, боји се да му неко нешто не узме. Тај богати човек је стално оптерећен да му неко нешто не покраде. Од тог страха не види шта је истина и често каља образ, како каже наш народ. Иако је човек оптерећен, Бог нам не брани да имамо богатство, оно је потребно за наш живот. Богатство само по себи није ни добро, али није ни зло. Ако је у добрим рукама и у добро се усмери, то је позитивно. Ако је у злим рукама, на зло ће и бити употребљено његово богатство.

Зашто је богатство, зашто је среброљубље сметња човеку да се спасе. Па због тога што та страст, богатство, та жеља да само нешто грабимо, заробљује срце човеково. И често због тог богатства, због среброљубља, због користољубља, људи чине зло другима, па чак, као и што чујемо, одузимају живот. Ето, видимо шта Бог хоће: да нам помогне да не будемо робови. Богом створени, слободни смо да и грешимо, али смо и слободни да чинимо добро. Али, то несрећно користољубље, та несрећна слава човекова, жеља да ја доминирам над другим, да се покажем, то нас уништава. Поготово користољубље.

Дозволите ми да испричам једну причу. Путују три човека путем и наједанпут наиђу на огромно благо. Узимају га, али настаје мука када треба да га поделе. Свако од њих би већи део и на крају настаје свађа. Предлажу да један од њих оде до града и узме храну да се засите не би ли ова двојица мало размислила шта коме припада. Један одлази у град, купује храну, али у ту храну ставља отров. Неће он да узме отров, даје њима. А ова двојица смислила паклен план да њега убију, да би њима више остало, јер би онда делили на два дела, а не на три. И шта се догађа? Овога што је узео храну убијају, узимају храну и трују се. А благо, коме је остало? Ономе чије је и било.

Нека нас Господ и Јеванђеље умудре да бисмо знали шта је најважније да тражимо у животу, да живимо у покајању, да живимо у правди Божијој, да заступамо правду Божију, а не правду људску. Наша је људска правда слаба. Помолимо се Богу да се растеретимо свих својих грехова, свих својих страсти и да идемо за Христом. Онда ћемо осетити сву радост.

Епископ шумадијски Јован
Извор: eparhija-sumadijska.org.rs



Komentari (0)


Оставите Ваш коментар:

Ваш коментар је стављен у ред за преглед од стране администратора сајта и биће објављен након одобрења.