Са Ираклием Гоголадзеом упознао сам се у манастиру Самтавро. Савршено случајно, тај млади човек од 25 година дошао је до мене и рекао: „Знате, са мном је старац Гаврило створио више од једног чуда… Чуо сам да се прави колекција у коју ће се уврстити и такве приче. Да ли можете да ми кажете можда коме могу да се обратим тим поводом?“

Са великом радошћу сам рекао: „Ја сам преводилац и тај који прави руску верзију књиге „Диадема Старца“… Не дајући ми времена да завршим реченицу он је, преплављен емоцијама почео да говори. Укључио сам диктафон и слушам о једном од много чуда старца Гаврила (Ургебадзе). Ту причу и желим да поделим са вама, драги читаоци.

Старац Гаврило је у мојој породици учинио многа чуда. Он још увек није био канонизован, када сам први пут чуо за њега. Наш први „сусрет“ се десио када сам ја, ученик седмог разреда, заједно са друговима посетио манастир Самтавро. Мене, тада још увек дечака, запањило је све што сам видео на гробу старца. На првом месту – невероватан број људи који су долазили и клањали се на гробу. Сасвим несвесно и ја сам такође пришао гробу и управо ту је почело моје друговање са старцем Гаврилом. Приклонивши главу гробу, осетио сам огромну благодат. Моје срце се напунило љубављу. Осећао сам унутрашњу радост и хтео сам да вичем јако, најјаче: „ЈА ВАС СВЕ ВОЛИМ!“

Монахиња Параскева нам је поклонила јелеј из кандила са гроба старца Гаврила и објаснила нам је како се може помазивати њиме. Имао сам осећај као да сам добио неку огромну силу. Тако је и било!

Прошло је неколико месеци и у наш дом је дошла несрећа. Мој отац је добио псоријазу. Обишли смо све болнице, но видевши тежак и компликован стадијум болести ни једна болница нас није примила. Кроз неко време, захваљујући ажурности наших рођака, мог оца су примили у болницу за кожне и венеричне болести у Тбилисију. Лечење је ишло споро. Лекари су говорили да ће требати да прође минимум четири месеца до пуног излечења. Једном у току ноћи мој отац је имао срчани удар и једва су га вратили у живот.

Тада сам се сетио старца и гроба на коме се дешавају многа чудесна исцељења. Потрчао сам кући и узео уље из кандила са гроба старца Гаврила и дошао у болницу. Доктори никога увече нису пуштали у собу, али када сам им објаснио о чему се ради допустили су ми да тајно уђем. Пришао сам оцу, он је спавао. Малим прстом сам га помазао три пута крстообразно јелејем, прочитао „Оче наш“ и свим срцем замолио старца за исцељење мог оца. Затим сам немо изашао.

Ујутру сам са мајком дошао у болницу. Долазимо до собе мог оца и са ужасом трчимо ка крику медицинске сестре: „Није могуће!“ Помислили смо, ово је крај! Мама се онесвестила. Мене је ухватила дрхтавица коју нисам могао да смирим. Ушао сам у собу и видео свог оца како седи на кревету. Био сам затечен. Није имао никакав осип на телу ни на лицу, кожа му је била као код бебе. Ускоро је у собу ушао и главни доктор, исти тај који ми је дозволио да посетим оца.

Никада нећу заборавити његов израз лица, тог момента када је видео савршено чисту кожу свог пацијента! Доктор је почео да плаче и да се крсти говорећи: „Слава Богу… Слава том старцу…“

У том тренутку отац нас је прекинуо и питао о каквом старцу говоримо. Нисам успео ни да почнем да говорим о старцу Гаврилу када је мој отац сам почео да нам прича о томе да је видео у сну, некаквог свештеника са седом брадом који је ушао у собу и рекао му: „Е мој брате… Ти се никада ниси ни причестио ни исповедио, али имаш верујућег сина и верујућу жену, који су ме позвали. Не могу да гледам како они плачу. Хајде, ја ћу тебе сада излечити, а ти почни да живиш црквеним животом. Често иди у цркву, исповедај се и причешћуј. Тако ћемо се дружити. У супротном случају, ја нећу бити твој друг. Разумеш?“ Он је намигнуо оцу, осенио га крсним знамењем и изашао.

Плакао сам и сви у соби су плакали! Упркос томе што мој отац никада није видео старца за живота, опис који је дао за „свештеника“ у потпуности се поклапао са ликом старца Гаврила.

Слава Теби Боже!

Извор: cudo.rs