Било је то средином 80-их година прошлог века. Мој пријатељ Евангелос је тада живео у Касторији - граду познатом ван Грчке по бројним фабрикама крзна. Тада је мој пријатељ добио идеју да оде на Свету Гору.
„Морамо коначно отићи тамо!” Евангелос је одлучио. Да би стигао тамо, морао је проћи кроз Флорину, град северно од Касторије. Ту је Евангелос планирао неке послове које је желео да обави на путу за Атос.
Стигавши у Флорину, Евангелос је брзо решио све што је започео и отишао у прву кафану на коју је наишао, да одахне и попије кафу. За непуних пет минута у кафану је ушао и његов стари пријатељ, који је овде имао малу радњу у којој се продавале ситнице за домаћинство. Евангелос дуго није видео свог пријатеља, па је стога сусрет старих познаника био бучан - узвицима и гестовима, како то обично бива код Грка у таквим случајевима. Уследио је разговор. Евангелос је рекао да иде на Атос. Пријатељ се збуњено намрштио. Испоставило се да би и он желео да посети Атос, јер никада тамо није био. Бринуо се да му се сан неће остварити, да га свакакве велике и мале ствари жилавим стиском држе да не посети Свету Гору. Одједном је пријатељ, као да се присећао, рекао да жели да Евангелосу преда неку врсту донације и да је он однесе на Атос. То су била вунена ћебад. Роба за чију су продају изгледи били слаби. Међутим, ћебад су била нова, некоришћена. На Атосу, где су зими хладне ноћи, могла би добро да послуже.
Било је једанаест ћебади. У радњи су их чврсто везали у једну балу, а пријатељ је Евангелосу свечано предао своју донацију, коме је тог тренутка пролетела мисао: „Ево, наметнуо ми је додатно оптерећење.“ Али овај поклон за Атос није могао да одбије. Евангелос је одлучио у себи: „ћебад ћу дати првом манастиру где се зауставим, да бих се брзо ослободио додатног терета. Нећу их вући по Атосу!“
Евангелос је увече већ био у лучком селу Уранополију, одакле полази трајект за Атос и где ходочасници обично преноће пре поласка на Свету гору. Ујутру се Евангелос, после свих формалности око добијања дијамонитириона - посебне дозволе за улазак на Атос - укрцао на трајект, вукући балу са једанаест ћебади.
Они који су били на Атосу знају да се трајект прво зауставља у напуштеним маринама. Од њих до манастира су прилично велике удаљености. Рецимо, од пристаништа до манастира Хиландара има око петнаестак километара. Од следећег пристаништа до најближег манастира Зограф - око четири. Далеко је и од пристаништа који прати ток скеле до манастира Костамонит, који се налази у дубини полуострва Атос. И тек после пристаништа Костамоните, трајект се зауставља у манастиру Дохиар, који се налази на самој обали мора и удаљен је буквално пет минута хода од његовог пристаништа. Тамо, у манастиру Дохиар, Евангелос је изашао на обалу.
Неколико минута касније, Евангелос је већ куцао на врата келије монаха архондара (гостопримца), чије је послушање да ради у манастирском конаку и брине о ходочасницима.
„Шта хоћеш?“ - монах је непријатељски гунђао иза полуотворених врата. Евангелосу се учини да је отргнуо монаха или од молитве или од сна, једном речју, дошао је у погрешно време.
„Донео сам вунена ћебад“, рекао је Евангелос. - „Замољен сам да ову ћебад поклоним неком светогорском манастиру. Ево доносим ти их. Узми. Једанаест комада“.
Иза врата се одједном зачуло неко немирно шуштање и... гласно јецање. Буквално, плач кроз сузе. Евангелос је устукнуо од врата. Шта се десило?! Тренутак касније врата су се отворила. На прагу је стајао монах, обливен сузама, стављајући руке на груди, као да тражи опроштај за своје чудно понашање.
„Питао сам јуче, тек јуче сам питао“, - брзо јецајући, промрмљао је монах. - „Тражио сам од Брзопомоћнице да нам помогне да набавимо ћебад. Спремамо се за празник. Биће много ходочасника. Немамо довољно ћебади. За једанаест кревета недостају. Тачно једанаест... Разумете ли?!“
Евангелос није разумео ништа - ни ко је Брзопомоћница, ни зашто је било потребно да се толико узнемири због дара. Евангелос је био први пут на Атосу, први пут у Дохиару. А ни пре тога није чуо да се у овом манастиру налази чувена чудотворна икона Пресвете Богородице „Брзопомоћница“ („Скоропослушница“), тако названа зато што Богородица одмах шаље тражену помоћ онима који се моле поред ове иконе, или, у сваком случају, врло брзо. Ни молитва монаха архондара, који је био забринут због недостатка једанаест ћебади, није била изузетак.
Неко ће, можда, рећи: случајност… Нека свако остане при свом мишљењу. Евангелосу и том уплаканом монаху није тако изгледало. Како кажу, ко верује у случајно, не верује у Бога. А осим тога, таквих чудесних случајева већ има толико да нема довољно папира да се све напише. Зато није случајно што је икона Богородице „Брзопомоћница“ добила управо такво име! Колико је само таквих чудеса морало да се деси кроз молитве пред овом иконом, да би људи обратили пажњу на то да је оно што су тражили било послато скоро одмах! Али не говорим ово да бих убедио скептике, већ да би се обзнанило још једно од чуда „Брзопомоћнице“, до сада скривених само у срцима људи који су њена чудеса доживели.
Игор Борисович Пшеничников
За Фондацију Пријатељ Божији превео: Петар Волков
Извор: russdom.ru