Један богобојажљиви пустињак подвизавао се у пустињској гори у околини града Антиноја у Египту. Он је успевао у врлинама, и многи су добијали духовне користи од његових речи и дела. Али, као и свима врлинским људима, тако и њему позавиде враг, и убаци у његову богобојажљиву душу овакву помисао: Нe треба да други раде или служе теби, јер ти ниси достојан, не само да ти ко служи, него ни ти сам да коме служиш. Ако пак другима не служиш, онда бар себи ради: устани, иди у град, и продај своје рукотворине - котарице, купи што ти треба, па се одмах врати у своју самоћу, и тако никоме нећеш бити на терету.
А ово му предложи саблазнитељ, јер је завидео његовом безмолвију, молитвеном тиховању, и добром подвижништву ка Богу, и што је многима био од користи. Јер враг свуда једно ради: труди се да све улови. Пустињак послуша ову помисао као добру, не прозревши у њој веште замке ђавоље. И овај чувеии и славни инок, коме су се сви дивили, стаде излазити из своје келије. И када после дуго времена виде жену, он, после дугог разговора с њом, због неопрезности своје саплете се. И, невидљиво праћен од врага, оде у пусто место крај реке, и ту паде у грех. И одмах му би јасно, да се враг обрадовао његовом паду. И поче да очајава што је ожалостио Духа Светог, и Анђеле, и свете Оце. Јер многи Оци, живећи по градовима, победише врага. И беше силно утучен због свог пада, не сећајући се да је Господ готов да подари силу онима који се надају на Њега. И заборавивши на исцељење од греха, он хтеде да се баци у реку и удави. И на огромну радост ђаволу он изнеможе телом од тако велике душевне патње. И да му милостиви Бог не притече у помоћ, умро би без покајања, на радост демонима. И он дође себи, и стаде размишљати како би узео на себе највећи подвиг покајања и самомучења, и тако умилостивио Бога сузама и ридањем. Стога оде у своју келију, зазида врата, и стаде плакати над собом као над мртвацем. И тако плакаше, молећи се Богу, и постећи се и бдећи силно изнуравајући себе, да много сасуши тело своје. Али ипак не сматраше да је својим покајањем откајао учињени грех. А братији, који су му по обичају често пута долазили ради поуке, и куцали на врата, он је одговарао да им не може отворити: Дадох реч Богу, говорио је братији, да се годину дана тако кајем; но ви се молите за мене недостојног! Јер није знао старац како да им одговори, да се, чувши за његов грехопад, не би саблазнили, пошто су га веома поштовали и ценили као великог монаха, И проведе годину дана свесрдно се постећи и кајући.
А када стиже Ускрс, он у саму ноћ Васкрсења Христова спреми ново кандило, нали у њега уље, и покри га, па с вечери стаде на молитву, говорећи: Жалостиви и милостиви Господе, Ти желиш да се пароди спасу и дођу у познање истине. К Теби прибегох, Спаситељу душа наших: смилуј се на мене који сам Те много разгневио, и учинио многе ствари на радост ђаволу! И ево мртав сам, пошто сам послушао ђавола. Али Ти Господе, који милујеш и безбожне и немилостиве, и учиш да будемо милостиви према ближњем, смилуј се и сажали на мене кукавног! Јер ништа није немогуће Теби! Сажали се на мене, јер се при паклу расу душа моја као прах! Учини милост, јер си благ и милостив према својим створењима; Ти ћеш и мртва тела оживети у дан васкрсења. Услиши ме, Господе, јер нестаде духа мог, и увену бедна душа моја, и изнеможе тело моје, које оскврнавих, и не могу да живим, пошто сам недостојан. Припих се уз страх Твој, дрзнух се да прибегнем покајању, и молим Те: опрости ми грех покајања ради: имам двоструки грех: пад и очајање; али Ти ме оживи смрвљеног, и нареди своме огњу да упали ово кандило, те да на тај начин сазнам да си ми по свом превеликом милосрђу опростио грех. И остало време живота, које ми будеш подарио, провешћу у страху Твом, држећи заповести Твоје. И служићу Теби усрдније него пре.
Пошто се тако мољаше и говораше са многим сузама у ноћ Светог Васкрсења, он устаде да види да ли се кандило упалило. И откривши га, виде да се није упалило. И опет паде на лице своје, и мољаше Господа говорећи: Знам, Господе, да је требало да до краја издржим у подвигу, али не стражах на стазама својим и, повучен телесним сладострашћем, стровалих се у муку безбожника. Поштеди ме, Господе, јер ево опет пред свима Анђелима и Праведницима исповедам благости Твојој свој наказни грех. А када се људи не би саблазнили, ја бих пред целим светом исповедио свој грех. Смилуј се, Господе, на мене који Ти се исповедам, да бих и друге поучио! О Господе, оживи ме!
Пошто се три пута тако молио, би услишен: и уставши, нађе кандило где јарко гори. И обрадова се веома, и окрепи се добром надом у Бога. И дивљаше се тако великој благодати Божјој и милостивом човекољубљу Његовом. И весељаше се духом што га Бог извести да му је опроштен грех, услишивши његово смирено мољење. И говораше: Благодарим Ти, Господе, што си се у овом привременом животу смиловао на мене недостојног, и овим великим и новим знамењем подарио ми слободу према Теби. Јер Ти милостиво прашташ душама које си саздао.
Док се он тако мољаше, свану дан. И веселећи се у Господу, он тог дана од радости заборави на телесну храну. А огањ у кандилу том одржаваше у току целог живота свог, доливајући у њега уље, да се не угаси. И опет борављаше у њему Дух Божји, и беше свима познат и користан. А када је имао отићи из овог живота, би му на неколико дана раније откривен од Бога час кончине његове. И упокоји се у миру, предавши душу своју у руке Божје.