Субота вече, крећем за Београд по највећој вејавици, помало се колебајући због времена али опет рекох: "Нека је, идем код пријатеља на Славу, Свети Алимпије Столпник је". Стижем у Београд увече, око двадесет часова и хитам право на аутобуско стајалиште испред Железничке станице, на станицу на којој се чекају аутобуси за Обреновац, односно за Умку, куда сам кренуо. На главној станици стоји велики пано "Београд на води". Журим да стигнем, не купује ми се карта, па се "осокољујем" да кренем на шверц, подсећајући се помало радосно студентских дана, када сам веома добро знао да "ескивирам" контролоре.

Улазим у аутобус, преко пута мене седи један омањи црнпураст човек и питам га да ли често иду контролори суботом увече?!  Он ми одго- вара са: "Don't understand, please sit behind me, it's free".  Укапирах да је избеглица са истока, па га упитах је ли Сиријац, он ми одговара да је из Пакистана.  Са благом подозривошћу у почетној секунди ипак седнем, јер се видело да је пристојан момак; очи ваљда не лажу никада, тако кажу?!  Питам га како се зове, он каже Абдулах Рамадан.  Ја се такође представим и почне једна необична али веома занимљива конверзација од неких двадесетак минута. А тих двадесет минута су изгледали као вечност,  опет истовремено и као брзи освежавајући вихор.

Абдулах ми рече како је десетак пута ишао на границу, где су га и са хрватске и мађарске границе враћали, а да је овде скоро годину дана; у његовој земљи је беснео рат.  Породица му је у Енглеској и жели да им се придружи, у очима му се видела жал за породицом и ја видех како Господ воли све људе и свима помаже чак и иако не верују у Њега.  Он се запутио у избеглички центар у Обреновцу где бораве избеглице из Сирије и Азије.

Не знам како "кренусмо" са причом на ову тему, али ја му рекох да је породица веома важна и да је то оно што нас чини иконама Божијим.  Питах га је ли муслиман, он одговори потврдно и рече како је веома посвећен и заљубљен у ислам и како ислам учи о поштовању људи: "Сви смо ми Божије креације напослетку", а ја потврдих истинитост те констатације!  Он ме потом запита које сам  ја вере?!  Ја кажем да сам из централне Србије и да сам Православни хришћанин, хришћанин источног реда. "Како ви верујете у Бога", пита Абдулах.  Рекох му да ми верујемо у Бога који је заједница три личности: Оца, Сина и Духа Светога, да је Бог Љубав јер је заједница, породица, да не може бити љубав ако је само једна персона, особа на Небу и да је због тога породица у центру хришћанског живота, да се човек као личност остварује у заједници љубави и да је то оно што нас највише чини иконама Божијим.

Приметих неко дивно, благо одобравање и неко прелепо чуђење у његовим очима, као да је питао: "Зар о томе учи хришћанство?!"  Помало пријатно изненађен овом теологијом, он настави да прича о исламу као да је желео рећи и потврдити, а опет из љубави, како и ислам исто тако дивно учи о истинама и свету. "Алах је свемилостив и свемогућ и оне који верују у њега награђује", рече Абдулах, али опет мирно без икаквог сујетног нагона за расправом.  Ја кажем да је то  истина, па га питах да ли зна шта значи Алах на арапском?! Рекох му да то значи Бог: "Ми верујемо да је Алах Света Тројица, кажемо такође да је Христос Алах".  Рекох му даље да и они верују да ће Исус (Иса пејгамбер, пророк, како верују муслимани и говоре о Исусу Христу) бити судија на крају света, а да и ми такође верујемо да ће Господ Исус Христос, Бог, Алах, судити на крају времена, па ћемо сви заједно видети ко је у праву када дође крај.  Он се слатко насмеја на то, па ја додах: "Наравно, ми смо у праву, Алах је Христос".

Изразио је чуђење што су наше жене слободнијег понашања и одевања, а ја сам наравно као и "сваки православни Србин" оптужио запад за то, али ипак знајући да смо за све то, за сву нашу раскалашност, ми сами криви.  Рекох му да такође радим као вероучитељ у школи, што га је и одушевило јер поштује, како каже, веома учитеље.  Пожелех му да дође до своје породице и да му Господ отвори врата и оде до Енглеске.

Уз још мало лепог и пријатељског разговора, већ увелико заборављајући на контролоре,  путовање се привело крају.  На крају ме Абдулах замоли да се помолим Богу за њега да дође до Енглеске и види своју породицу.  Ја му рекох: "Сети се Србије, Београда и мене на крају Ивана, када прелазиш границу и будеш у Енглеској". Поздрависмо се и ја кренух путем Руцке са мојим пријатељем који је дошао по мене колима непун минут након тога.

Тужна прича и тужне судбине људи, надам се да је био искрен што му се и видело у очима и да ће доћи до Енглеске. "Помози Господе свима у свом трагању и Абдулаху да дође до Енглеске, до своје породице, да свако нађе себе на овом острвцету званом Земља, јер породица је уистину Светост Твоја.  Ти си Светлост, Истина и Пут, Љубав и Живот и теби слава припада заједно са твојим Оцем и Пресветим Духом, сада и увек и у векове векова, Амин".

Иван Миладиновић. теолог и вероучитељ