Студирала сам у Београду, и нисам могла учити испите у соби због буке, тако сам покушала да одем код другарица али још гора бука. Онда, одем ја на градско гробље у Београду и нађем запуштене гробове где је неприступачно, очистим један гроб и ту научим један испит и положим. Тако ја положим још три испита и за то време очистим око 15 гробова од корова, багрема и свега што је ту било.

Једне ноћи, каже она, дал' у полусну, или сну, или јави, не знам, јави се мени један човек и поздрави ме речима:

„Помаже Бог дете, благословена да си и од Бога а и од мене, хвaла ти што си ми очистила гроб, ја никога немам да ми свећу запали већ дуго година, а ти ми гроб очисти“.
Она упита: „А ко си ти“?
„Ја сам чика Пера, видећеш ти мој споменичак“.
„Ја заборавих виђење“, каже Игуманија, а тадашњи студент, „и наставих да учим на гробљу јер нема буке. Учих тако једном и погледам овако право, кад угледах име Петар Стојановић-Пера.“

Ето да не дужим, то вам је истина жива, ви и ја и сви који изгубисмо соје ближње, посебно ви децу који изгубисте, знајте да мртви не постоје. Постоји само тренутни растанак телесни, а свет духовни је Божији свет и много је већи и живљи него овај телесни.

Зато се боримо до краја и помињимо своје упокојене на светој Литургији и у својим молитвама, посебно када Псалтир читамо, одлазимо у цркве и некада на гробља, јер ми се молимо за уснуле, а они се још силније моле за нас живе, који смо тренутно у телу.

Мртви не постоје, „мртав“ је само онај ко нема свест да Бог постоји и да је живот после овог земног живота вечан и не пролазан.

Не будимо неверни већ верни. Ускоро ћемо сви стати пред Господа, и они тада живи на земљи, и они сви живи у вечности, и даћемо сви одговор за своје поступке овде на земљи, јер смо послани да задобијемо Царство Христово док смо још овде на земљи, сви заједно и сви да се настанимо у Рај у онај дан ако Бог да..

Христос Васкрсе.
Молитвама свих светих из рода нашега и мајке Макарије, Господе Исусе Христе Боже наш помилуј наc...