Телесни пост је један од основних предуслова молитве. Свети оци кажу да када човек пости, да се чак и његова крв на неки начин очишћава, што умногоме помаже молитви. Од тога је узвишенији једино духовни пост – смирен ум. Треба да престанемо да скупљамо смеће у наш ум. Више је него очигледно да, уколико човек прима само свакодневне утиске из окружења, уколико његов ум непрестано нешто ново сазнаје, примајући кроз то мноштво слика и фантазија, бави се нечим што није његов посао, онда све ово смеће постаје препрека у тренутку молитве.
Телесни пост подразумева да човек једе онолико колико му је потребно да нормално живи и ради, али да одсеца свако прекомерно узимање хране. Слично се дешава и у случају суздржавања чула: све што је сувишно треба одсећи, а оставити само основне потребе. Сигурно имамо разне обавезе, будући да живимо међу људима. На пример, потребно је да одем негде ради посла, породице, деце, супруга, итд, али све то треба да буде са мером. Без обзира на све обавезе, треба да имам унутрашњу пажњу, да ми је ум усмерен на молитву. Када чиним оно што је неопходно, онда у томе не постоји никаква препрека мојој молитви. Стварне препреке настају када се човек уплете у беспотребне ствари, које нису неопходне, посебно уколико оне нарушавају Божије заповести.
Очигледно је да не можемо да се молимо уколико свесно нарушавамо заповести Божије. Чим станемо на молитву, наша савест се буни, устаје против нас и попут високог зида не дозвољава благодати Божијој да сиђе на нас.
Сећам се како ми је један старац (сада блаженопочивши) рекао како га је неко упитао за његовог духовног оца, који је имао прилично тежак карактер: «Како је старац? Је ли добро?», а он је помало невољно, одговорио: «А, биће добро без обзира на све. Ммммм… Добро је.» Благодат га је напустила само због овог тона негодовања, којим је он осудио старца у мислима. Месецима није могао да се моли. Морао је много да се помучи како би достигао претходно стање.
Бог се не јавља тамо где се преступају Његове заповести, а посебно ако се оглушимо на потребе ближњих. Као резултат тога, одмах губимо молитву. Немогуће је да творимо молитву, уколико смо окренули главу од ближњег.
Сећам се да је у Новом Скиту живео старац Елпидије. Свети човек. Имао је дар молитве. Када сам дошао у Нови Скит, живели смо у великом сиромаштву, а често ни хране нисмо имали. Овај старац је сваког месеца примао малу пензију, од које је живео он и цело братство. Често су нам долазили просијаци (њих има много на Светој Гори). Старац је увек свима давао милостињу. Наравно, већина просијака није била толико сиромашна, већ им је то једноставно био посао. Један такав је дошао и рекао: «Старче, дај ми хиљаду драхми!» Сви смо знали да је овај човек преварант, па сам рекао старцу: «Немојте му дати хиљаду драхми. Он има новаца. Његово занимање је да буде просијак. А овде живимо у великом сиромаштву! Дајте му мање новаца – петсто драхми!» «Добро, нека буде петсто», одговорио је старац. Отац Елпидије је дао петсто драхми лажном просијаку и он је отишао. После вечерњег смо видели да је старац веома узнемирен. Никако није могао да се смири. Рекао ми је да осећа да га је данас Бог напустио, а затим је објаснио и разлог: неки просијак је данас дошао и тражио хиљаду драхми, које му нисмо дали.» «Како то мислите, старче? Дали смо му! Дали смо му петсто драхми!», одговорио сам. «Не», рекао је старац, «иди и пронађи га. Дај му осталих петсто, јер не могу да се молим. Изгубио сам молитву. Немам је.» Тако смо узели још петсто драхми, ишли од манастира до манастира и пронашли тог монаха и дали му тражени новац.
Размислите о овоме, али искрено. Немогуће је да се молимо Богу ако нарушимо заповест о љубави! Остали греси могу много мање да ометају нашу молитву. Чак и у случају телесног греха, ако се човек покаје пред Богом и стане тако рањен пред Њега, његова молитва ће се чути. Међутим, када нарушимо заповест о љубави, ову препреку је немогуће превазићи. У том смислу, Бог не допушта компромисна решења, јер је и Сам рекао: «Ако принесеш дар свој жртвенику и сетиш се да твој брат има нешто против тебе, остави дар свој пред жртвеником, и иди те се најпре помири са братом својим, па се онда врати.» Христос није рекао: ако принесеш дар, тј. молитву, након почињеног телесног или каквог другог греха, иди и изглади га, па се онда врати… Не, Он говори о љубави. Он никада не помаже ономе који се моли, уколико та особа има нешто против ближњег. Још прецизније речено, Господ нам неће помоћи у молитви, уколико ближњи има нешто против нас. О томе говори ово место из Јеванђеља. У њему се не каже: «Ако имаш нешто против брата, изглади то са њим», већ: «Ако се сетиш да твој брат има нешто против тебе», а то значи ако је наш брат узнемирен због нас или смо га увредили, онда не можемо да се молимо.
То је веома значајан моменат, али ми на њега, на жалост, не обраћамо никакву пажњу. Мислимо да је довољно ако можемо да кажемо: нисам посвађан ни са ким. Када то кажемо, онда можемо нечији живот да претворимо у пакао. На пример, разгневиш се и истог тренутка заборавиш на то, а твој ближњи сноси духовне последице и губи духовни мир. Тада осећаш препреку у молитви. Ако је човек разуман, одмах ће схватити ову препреку – твој брат има нешто против тебе.
Нажалост, без обзира на наше понашање, и ми и свет око нас живи са својим тешкоћама и проблемима. Сви смо ми, без изузетка, окружени људима који нас не воле и којима је тешко само да нас погледају. У том случају сносимо кривицу уколико не чинимо ништа да умиримо те људе. Уколико је то немогуће, онда нам остаје да се молимо за њих. Грешимо уколико се свим срцем и душом не молимо за њих.
Дакле, љубав је неопходан услов молитве и она се односи на све аспекте нашег живота. У брачној заједници, на пример, не можемо да се молимо уколико смо у нашем дому створили непријатељску и хладну атмосферу. Насупрот томе, када се човек смири, када увек себе сматра кривим за све, када се са љубављу обраћа ближњем, онда га благодат неће заобићи. Љубав је кључ који нам стоји на располагању и омогућава нам да уђемо у молитву.
Следећа ствар која наноси велику штету молитви је осуђивање. Када осуђујемо, не можемо да се молимо. Важи и супротно: ако желимо да се молимо, морамо научити да мислимо и говоримо добро о људима и са људима. Нажалост, већина људи, па и ми хришћани углавном смо бедни. Као да је потребно да најпре нешто добијемо да бисмо упутили некоме лепу реч! Као да ће нам неко нешто одузети ако кажемо нешто добро о ближњем! Кажемо једну једину реч и то је све! Као да стиснемо зубе и не можемо више ништа да исцедимо из себе! Видите ли сада зашто се бракови распадају? Зато што ниједан од супружника не упућује другоме лепу реч. А, колико је то све једноставно! Живимо духовно, називамо се хришћанима, али у нашим домовима муж неће да упути лепу реч својој жени, нити жена своме мужу – реч која ће другоме дати крила, реч изговорену из дубине срца које воли!
Веома је важно да онај ко жели да се моли, живи у миру са ближњима. Сећам се људи који су се са великом пажњом односили према ближњима, трудећи се да их ниучему не узнемире. На пример, сећам се једног старца из Новог Скита који је имао неколико чокота винове лозе. У Скит су повремено долазили рибари (световни људи), који би обрали и појели грожђе са старчеве лозе, тако да је старац ретко имао прилику да проба своје грожђе. Једном приликом је дошао и видео их како беру грожђе. Старац је још издалека схватио шта се догађа, па је трудећи се да их не повреди, почео благо да се накашљава: «Кхе-кхе-кхе!» и певуши, како би га чули и могли да учине нешто пре његовог доласка. Старац је учинио све како се рибари не би непријатно осећали због брања грожђа.
Да смо се којим случајем ми задесили на старчевом месту, почели бисмо да вичемо и још бисмо мислили да чинимо велику ствар што смо лопове ухватили на делу. Али не и старци! Они су пазили на себе и своје понашање. Без обзира на то да ли неко краде или не (то је већ њихов лични проблем), старци су пазили како се односе према таквим људима.
Други важан услов за молитву подразумева да пред Богом стојимо са смиреним мислима и скрушеним срцем. Срце скрушено привлачи Бога. Пребивајући у молитви, Свети оци су себе сматрали најгрешнијим људима. Само са таквим ставом можемо да стојимо пред Богом. Само са таквим ставом можемо да приступимо Светом причешћу – као човек који је спреман да умре, као осуђеник који је свестан да је све изгубљено, осим једног – његовог односа са Богом. Само тако можемо да се спасемо. Стојмо пред Богом и завапимо му: Гле, ничега немам што бих ти могао дати. Ако ћеш на грехе моје гледати, нећу стајати пред Тобом. Преостало ми је само једно. Шта је то? То си Ти. Ти си мој Отац, који ми је даровао своје пречасно Тело и Крв. То је једино што могу да ти принесем, како би Ти погледао на мене. Исто као што би светитељи рекли: Господе, због Твоје пречасне Крви коју си пролио на Крсту, помилуј ме.
Господ нас је спасио својим Часним Крстом. Ништа друго. Ниједан наш подвиг, нити било шта друго. У молитви је такође важно да човек никада не прихвата помисао да треба да престане да се моли. Ако ти помисао каже: «Зашто се молиш, кад и после тога опет падаш у сагрешења? Поново се гневиш, чиниш друга грозна дела. Нећеш моћи да се молиш! Немој да се молиш!» Никада не прихватајмо такве помисли.
Ма шта чинили и ма какве грехе учинили, имамо право да се молимо. Нико ми не може одузети то право. Имамо право да завапимо Богу, Лекару, нашем Оцу како би нас Он помиловао. Оци кажу да треба да се молимо чак и у тренутку када чинимо неки грех: «Боже мој, погледај шта чиним. Грешим. Није важно какав грех чиним, онај најгрознији, најодвратнији грех. Боже, пао сам у грех. Погледај на мене и помилуј ме! Буди милостив мени грешноме, чак када падам у грех.»
Другим речима, не треба да губимо нашу смелост пред Богом. Завапимо му, чак иако смо оптерећени и погружени у грех. Треба смирено да завапимо Богу, да Га преклињемо. Молимо му се, јер смо грешни. Када наш ум за време молитве лута тамо-овамо, када почнемо да се молимо и почнемо да сагледавамо сопствену нечистоту, када у себи осетимо дух противљења, када не верујемо, када уместо молитве похулимо – чак и у тим тренуцима не треба да губимо своју смелост пред Богом. Све је то једно велико ништа! Треба да наставимо да се молимо. Да останемо у молитви. Бог ће на крају победити. Не губимо мир, не тугујмо, већ пребивајмо у молитви. Шта год да се догоди, шта год да осећамо или не осећамо, без обзира да ли је ум сабран или није, без обзира на мноштво сагрешења – пребивајмо у молитви. То подразумева снагу онога ко жели да се моли. Шта год да се деси, са великим трпљењем се помолимо Богу. Бог ће нас тада посетити и осетићемо непроцењиве плодове молитве.
Митрополит Атанасије Лемески