Љубав је - душа земаљског живота. Без љубави се и ум умртвљује и чак и праведност застрашује. Права хришћанска праведност је сједињена са љубављу и истином по речима Псалмопевца: " Милост и истина срешће се, правда и мир пољубиће се " (Пс.84, 11).
Љубав се у том јединству усмерава истином, а истина се открива у љубави. Љубав према палој творевини је покренула Бога Оца да спасе свет, који у злу лежи: "Јер Богу тако омиље свијет да је и Сина Својега Јединороднога дао, да ниједан који Га верује не погине, него да има живот вјечни. Јер Бог не посла Сина Својега на свијет да суди свијету, него да се свијет спасе кроза Њ" (Јн.3, 16-17).
Сва земаљска дела Сина Божијег од Оваплоћења да Крсне смрти су прожета састрадањем, милосрђем и љубављу, послуживши избављењу људи од греха, проклетства и смрти. Природно је да и цело пастирско служење, којим се настављају Христова дела, треба да буде непрекидни подвиг љубави. О томе пише апостол Павле: " Дјечице моја, коју опет с муком рађам, докле Христово обличје не постане у вама " (Гал.4, 19). " Ко ослаби, и ја да не ослабим? " (2 Кор.11, 29).
Љубав-састрадавање треба да претходи и прати сва дела пастирског служења. Да ли пастир поучава са амвона, или разговара са верницима у црквеној порти, или седи за столом у кругу породице, или стоји поред постеље човека који умире или присуствује брачној гозби; поучава ли или укорава, врши ли Тајне за освећење свога стада, - он треба увек и свуда да се сараспиње са својим близњим: да плаче са онима који плачу, да се радује са онима који се радују, да се каје са онима који се кају, и да свима буде све како би учествовао у спасењу сваког човека.
"Свештеник, - пише протојереј Јован Сергејев, - пре свега и највише од свега треба да Благодаћу Божијом стиче неопходан духовни елемент - љубав јеванђељску: она му је потребна сваке минуте, сваког трена; потребна му је када се моли на свечаној служби у храму, када се моли кући или у домовима верника, када служи требу, када врши Тајну вере, када се налази у обичним, свакодневним, животним ситуацијама, породичним, пријатељским или у односу са парохијанима, са надређенима и потчињенима, с васпитаницима или онима који су прошли васпитни период, с децом и одраслима, са старима и малима. Али нарочито му је љубав потребна када служи Божанску Литургију, која је цела Тајна безграничне Божанске љубави према људском роду; у тој Тајни - Тајни Причешћа Телом и Крвљу Христовом - Божанска љубав се пројавила у свој својој неизмерности, јер је Господ Исус Христос целог Себе предао за наше Спасење, дајући Сам Себе за храну и пиће, Своје преломљено за нас Тело, и Своју проливену Крв за нас, и за многе.
За време Божанске Литургије, свештеник сав треба да буде испуњен љубављу према Богу и ближњима, искупљеним и саискупљеним Крвљу Христовом, и он никада не сме да се гневи или да буде огорчен, нити треба да има пристрасност према било чему земаљском - храни или одећи, службеном лицу или било ком другом лицу - он увек треба да буде горњи, Божији, свети… Свештеник, као служитељ Бога Љубави и Његове Цркве, прожет духом љубави, треба непрекидно у свом срцу да стиче истинску, дубоку љубав према Богу и људима, који су искупљени Крвљу Христовом, и створени по лику и подобију Божијем. У супротном је његово служење лицемерје".
Љубав је пастиру неопходна не само као велика обавеза срца, неопходна за испуњење високог служења, већ и као најделотворније средство којим се утиче на људске душе. Љубав има већи утицај него најозбиљнији разумни докази и најблаготворнији примери. Љубав може невидљиво да утиче на људске душе, да их уподоби у Христу, да васкрсне пали људски лик, и да очишћује и уздиже људске душе.
Одакле пастир добија ту свеобухватну и у исто време узвишену и снажну љубав? Она се дарује Одозго као благодатни дар у Тајни Хиротоније. Свети Јован Златоуст каже: "Духовну љубав не рађа ништа земаљско: она долази Одозго, с неба, и даје се у Тајни Свештенства, али усвајање и умножавање тог благодатног дара зависи и од стремљења људског духа".
Извор: hpedagog.eparhia.ru