Любовь, Love, Liebe, Љубав, несебична је свежртвена окренутост ка ближњем, ка другом и она се остварује у заједници, породици. Пошто је и наш Бог, Света Тројица, породица, заједница, три конкретне божанске личности, како нам говори сам Господ у Светом Писму и како нас учи Свето Предање Цркве, једна заједница љубави и ми људи смо створени управо по Његовом лику и подобију, лику живога Бога, Тројице, да се остварујемо и постојимо управо у тој заједници љубави.

Љубав не постоји ван заједнице, ван односа, јер нема љубави без оног другог, без ближњег. Љубав је однос, а не једно сентиментално чувство, једно пуко сентиментално изливање емоција, него је један алтруизам, човекољубље, екстравертно, емпатично, свежртвено, дуготрпељиво, стање духа, давање.

Да бисмо разумели ову тему на прави начин морамо сагледати са ким ми људи, појединци, прво изграђујемо и имамо однос.

Mи изграђујемо прво однос са својим укућанима, породицом, па онда са својим суседима, па са својим суграђанима и сународницима и кроз њих са целим светом. Ми, углавном, немамо директан, непосредан однос са светом, него га имамо и градимо прво са својим ближњима и сународницима. Онај који данас виче, говори, како воли цели свет, а индиферентан је, хладан, према проблемима или патњама својих ближњих и свога народа, лаже себе и у једној је духовној заблуди и прелести, јер, како можемо да волимо свет са којим немамо скоро никакав непосредни однос или имамо платонски, сензуално-маштарски, или медијски однос, а не волимо прво свог ближњег, свој народ, са којим, дефакто, имамо непосредан однос?! Љубав је однос, жртва, давање, а не сентименталност! Наравно, ми треба да љубимо и цели свет и све народе и то апсолутно нико не спори, али кроз Христа и у Христу, и не смемо да дозволимо да нас претерана критика тренутног стања наших људи, нашег народа, одваја од љубави према свом народу, јер један народ не чини само његова садашњост, него његова прошлост и његова будућност. Ми смо народ са огромним потенцијалом, народ Светитеља, Светих Мученика, народ научника, философа, теолога, писаца и песника, народ витезова, спортиста; Христов народ.

Шта то значи да треба да љубимо све народе кроз Христа и у Христу?

Сви народи јесу Божији народи, и сви људи су Његови, Божији људи, сва створења и цео универзум. Љубав се гради у заједници, у односу са ближњима, односно у односу са Христом: Ближњи мој, мој је Христос. Дакле, долазимо до закључка да љубав према другим народима морамо да изграђујемо управо кроз однос према својим ближњима, својој породици, земљацима, заједници, јер је то наш однос са Христом. Ако немамо тај однос, варамо себе да имамо љубави према свету, јер ако не волимо ближње са којима конкретно имамо однос, оне које видимо, не волимо ни свет. Љубав према свом народу потврђујемо у том односу, у давању и хранимо је на Светој Литургији у непосредном односу са Христом, са Светом Тројицом, хранећи се Телом и Крвљу нашег Господа Христа. Однос који градимо са Христом је однос Вечности.

Да поновимо; љубав је однос и као што Света Тројица заснивају свој однос у љубави од Вечности, тако и човек гради свој однос по лику Свете Тројице управо у заједници, у породици, обитељи, како се говори по нашим светим манастирима; које јесу велике обитељи, породице. Човек се као личност изграђује само у односу (relationship), како нас уче Свети Кападокијци: Свети Василије Велики, Свети Григорије Богослов и Свети Григорије Ниски. У Светој Тројици не постоји однос који није љубав, јер љубав и јесте оно што можемо и назвати односом и енергијом унутар Свете Тројице. Љубав и доброта потичу од Бога, долазе од Бога и јесу божанске енергије. Оне нису наше енергије, него божанске, које су у нама, нама дароване, јер напослетку, ми и живимо Богом који је Љубав; цела планета, цели универзум.

Какав је однос, свеза, личности и љубави?

Личност произилази из односа љубави, гради се у односу, љубавном загрљају, суживоту. Личност не постоји ван љубави и ван тог љубавног загрљаја, ако и постоји то није личност у правом смислу те речи, него индивидуа, самотњак- индивидуалац, како се данас на западу схвата личност. Наша лепа српска, словенска реч ,,личност" (лик-личност) нам управо говори да смо створени по лику Божијем и да смо личности само када живимо и када се остварујемо у односу љубави, прво са Њим, са живим Богом, који је Архиличност и сам Љубав, па са ближњима, као што говори наш премудри Свети Владика Николај.

Љубав је једносмерна у оном онтолошком и антрополошком смислу (давање) али и двосмерна у есхатолошком смислу и наше остваривање по лику Божијем мора бити и једносмерно и двосмерно, јер ако није и двосмерно, онда је непотпуно и ништавно, јер Љубав долази од Бога; двосмерна љубав, љубав ка Богу и ка људима.

,,Без мене не можете чинити ништа" (Јн.15,15), говори Христос, што значи да не само хришћани, него и цели универзум живи Христом, Тројицом и да без Бога, Христа, нема живота, нема љубави, нема доброте, нема стваралаштва, креативности. Љубав је однос и однос је Љубав и све што није љубав и није однос у правом смислу те речи, као што већ и рекосмо, него његова карикатура, карикирање, јер за однос је потребна несебичност, свежртвеност, излазак из самога себе. Реч однос (ношење), долази од наше речи носити, односити (relatio, lat. такође носити; relationship, engl.), и овде видимо да је однос заправо ношење Крста за ближњег, ношење један другога у заједници, што и јесте љубав када као личности потврђујемо ту Љубав, тај Крст, на начин на који нам је оставио Онај Који јесте Љубав, који је понео Свој Крст за нас, Господ Исус Христос, који јесте Личност и Који живи у јединосуштној заједници, односу, са Својим Оцем и Пресветим, Благим и Животодавним Духом.

Родитељска љубав према деци такође долази од Бога, потиче од Бога, тако да се варају они који мисле да без Бога могу заснивати своје односе, да могу да воле без Бога и да чине добро и да могу бити креативни без Бога који је највећи Уметник. Они који не верују у Бога или не живе са Њим у литургијској заједници, ако и имају жртвену љубав према ближњима, а има таквих, та љубав долази опет од Христа и јесте Христос. Наравно, човек може увек да злоупотреби енергије Божије, да их усмери апсолутно према себи и да их тако изврнуте користи за зло, за себичлук, за саможивост, на коју нас и тера непријатељ човечанства, нечастиви.

Када овако поставимо ствари, онда можемо лакше да сагледавамо и ствари око нас, живот, па и сами себе, можемо лакше и да расуђујемо и да видимо шта је оно што је по вољи Божијој, шта су плодови праве љубави, а шта прикривеног егоизма. Плодови љубави, односа, доносе праву љубав, доносе дарове Духа Светога, доносе радост, духовни мир, они изграђују заједницу, доносе свежину, доносе наду. Плодови лажне љубави, доносе тугу, љубомору, неслогу, завист, на крају и раздор јер су плодови сујете, егоизма, саможивости.

Бог је Личност, Љубав, Радост, Однос. Изграђујмо тај однос прво са Њим, на Светој Литургији дарованој нам од отаца, изграђујмо га и једни са другима, у својим домовима и саучествујемо са Христом у Његовом свекосмичком преображавању творевине. Хранимо се Љубављу(1) и ту љубав преносимо својим ближњима и целом свету! Маран Ата.