Како спустити терет који никада није био наш?

Живимо у чудном времену, где је брига постала нека врста обавезног знака зрелости. Ако некоме саветујете да се не брине, често ћете наићи на сумњичаве погледе – као да сте неодговорни или чак наивни, „у облацима“. Брига се данас изједначава са љубављу, одговорношћу и озбиљношћу. „Бринем, дакле волим“, или „Бринем, дакле сам добар домаћин“. Ако нисте забринути за рачуне, децу, посао, здравље, па чак и за сутрашњу временску прогнозу, као да нисте довољно озбиљни. Али да ли је то заиста тако?

Хајде да застанемо на тренутак и погледамо истини у очи. Да ли је иједна наша брига икада испекла хлеб? Да ли је иједна несаница платила дуг? Да ли је иједан грч у стомаку излечио болест? Није. Брига нас не припрема за сутрашње изазове – она нам само одузима данашњу снагу. Она је попут столице за љуљање: пружа илузију покрета, али нас никуда не води. Уместо да нас оснажи, она нас исцрпљује, чинећи нас мање способним да се суочимо са стварним проблемима када дођу.

Господ Исус Христос нам у Јеванђељу по Матеју даје јасну дијагнозу коју често превиђамо: „Не брините се, дакле, за сутра; јер сутра бринуће се за се. Доста је сваком дану зла свога.“ (Мт. 6,34). Ове речи нису само утеха за уморне, већ право упутство за духовни живот. Господ зна да је људско срце ограничено и да у њега не може стати терет два дана одједном. Када покушавамо да живимо данашњи дан, а у њега силом угурамо све страхове од сутрашњег, ми се распадамо по шавовима. Живимо „туђи дан“ – онај који још није освануо, а можда се никада и неће десити онако како смо га у својој глави замислили. Свети Оци Цркве подсећају нас да таква брига није ништа друго до недостатак вере у Божији Промисао, који све држи у Својим рукама.

Зашто нам је брига тако привлачна: Лажни осећај контроле

Зашто нам је тако тешко да престанемо да бринемо? Једноставно: брига нам нуди опасну илузију – илузију контроле. Док се бринемо, имамо осећај да нешто „радимо“ поводом проблема, као да је наш страх некаква жртва која ће одбити зло. Али то је само страх у радној одећи, који нас убеђује да је користан. Ми не бринемо зато што смо вредни, већ зато што се плашимо исхода који не можемо да контролишемо. Човек жели да држи живот чврсто у шаци, да зна шта га чека иза сваке кривине. Али живот је већи од наше шаке и увек нам клизи кроз прсте.

Овде се јавља велики духовни неспоразум. Ми мислимо да смо ми ти који „вуку конце“, али када схватимо да не можемо контролисати ни сопствени откуцај срца, хвата нас паника. Свети Апостол Петар нуди лек који је једноставан, али тежак за наш его: „Све своје бриге положите на Њега, јер се Он стара за вас.“ (1 Петр. 5,7). Апостол не пориче да бриге постоје – он не каже „правите се да је све у реду“. Напротив, он нас позива да их положимо на Господа. Брига постаје разорна само када је носимо сами, верујући да све зависи од наше памети и снаге. А истина је ослобађајућа: не зависи све од нас. Постоји Неко Ко нас је позвао у постојање и Коме је стало до нас више него што је нама самима стало. Као што Свети Серафим Саровски каже: „Свако ко верује у Бога, али се ипак брине, још увек није потпуно поверовао.“

Шта значи „предати се Богу“ у стварном животу

Многи овде греше, мислећи да „предати се Богу“ значи постати пасиван: сести скрштених руку и чекати да се проблеми реше сами. То није православни пут. Домаћица не престаје да кува ручак, нити ковач оставља алат само зато што се узда у Бога. Напротив, они раде свој посао боље него икад, али без оног отровног грча који све трује.

Право предање Богу значи: урадити све што је до тебе, а онда мирно заспати и оставити остатак Њему. Ако си болестан – иди код лекара и пиј лекове, али не дозволи да ти болест поједе душу пре него што поједе тело. Ако си у дуговима – ради вредно и штеди, али не буди очајан као да су паре твој једини господар. Предати се значи планирати, али не грчевито; желети, али не уцењивачки. То је равнотежа између људског напора и божанског поверења.

Псалмопојац Давид нас учи: „Предај Господу пут свој, и уздај се у њега, он ће учинити.“ (Пс. 37,5). Ово „препусти“ није једнократан чин – то је свакодневна борба, део нашег духовног подвига. Понекад се ујутру, после молитве, осећамо лако и предано, али већ до поднева, након једног телефонског позива или вести са телевизије, опет осетимо како смо целу тежину света натоварили на своја леђа. И то је људски. То није неуспех, већ део пута ка светости. Важно је да се изнова враћамо: да спустимо терет и кажемо: „Господе, ја ову бригу не могу да изнесем – носи је Ти.“ Молитва попут Јутарње молитве Светог Филарета Московског може нам помоћи: „Господе, не знам шта да тражим од Тебе... Ти ми дај оно што знаш да ми је потребно.“

Поверење које се не рађа из сигурности, већ из љубави

Истинско поверење у Бога не долази када нам је све потаман. Лако је веровати док је новчаник пун, а деца здрава. Права вера се рађа када човек дотакне своју немоћ – у тренуцима када све изгледа изгубљено. Она је тиха, често без великих речи, али се види у очима. То је онај мир који видимо код неких старих људи који су претурили све преко главе, а и даље имају осмех. Они не верују зато што су сигурни да им се ништа лоше неће десити, већ зато што знају да их ништа лоше не може одвојити од Бога.

Свети Апостол Павле, који је прошао кроз бродоломе, тамнице и батине, пише: „А знамо да онима који љубе Бога све помаже на добро...“ (Рим. 8,28). Он не каже да је све што нам се дешава добро – неке ствари су објективно тешке и болне. Али он каже да те ствари могу „ићи на добро“. Бог је највећи Уметник Који може чак и наше грешке, падове и туге претворити у нешто смислено, ако Му то дозволимо. Као што Свети Порфирије Кавсокаливит каже: „Све што нам се дешава је од Бога, за наше спасење.“

Поверење у Бога није гаранција да крста неће бити – крст је део хришћанског живота. Али јесте гаранција да тај крст није бесмислен и да га не носимо сами. Када то искрено прихватимо, бриге не нестају као магијом, али губе своју тиранију. Оне више нису господари нашег дана. Више не одређују како ћемо се пробудити нити како ћемо се обратити својим укућанима. Тада човек заправо почиње да живи: да види сунце, да осети укус хлеба, да заиста чује шта му дете говори. Почиње да живи сада и овде, јер зна да је његово „сутра“ у сигурнијим рукама од његових сопствених.

За Фондацију Пријатељ Божији: о. Јован Марковић